Stražilovo

СТРАЖИЛОВО

биљежи и ијева знаменитије догађаје. Тако пјева, како је краљ Радослав покорио Лику и Крбаву, племениту хрвацку државу, и вас Котар до воде Цетипе, који су му се били одметнули; како је краљ Павлимир на престо ђедов дошао и покорио бана Љ у т о м и р а од Расије; како су синови краља Тјешимира Прелимир и Крешимир побједили бана босаискога и бана оцињскога те покорили Босну до Дунаја и Расију до Булгарије; како је бугарски кр аљ Самуил на пријевару уфатио краља Владимира и у тамницу ставио; како је Доброслав војевао и побједио Грке; како је краљ Бодии отео престо краљу Радославу, пошто га је избавио из грчкога сужањства — све из доба преднемањићкога. На реду Х 1 ј . краљ словински долази С имеон, који се окруни за крал>а »словинскога« год. 1200 »и нрозва се краљем од Србије, Расије, Трибуиије, Захулмије, Диоклеје и све Далмације и би он први, који се имен о в а к р а љ е м о д С р б и ј е.« Сасвиј ем разложно овђе долази ова Качићева примједба, јер прије него што су се ујединиле све ове »државе словинске« т. ј. Расија, Трибунија, Захулмија и Диоклеја, није се ни једпа од овијех државица (архонтија) могла назвати Србијом, као што се ни краљевство италијанско није прозвало Италијом прије него се ујединише све италијанске државице, и као што се неумјесно Шумадија иазивље даиас Србијом. Качи I] даље пише : » Господа »словинска« окрунише с великим весељем Стипана, сина Симеонова, за краља од »словинских« држава.« Па долази ијесма од краља Стипана II. IIемање како је побједио Урицу, сријемску бапицу; па о Стипапу III. Немањићу, како је противу њега војску иодигао син му Драгутин, који се покаја и остави круну брату У р 0111 у Милутину Х1Л 7 . краљу »словинскоме,« за којијем слиједе ВладиславН. Урош, Стипан IV. Урош и Стипан V. Урош, који пошто попизи своје непријатеље »учипи се много велик и страховит својизим противииком а Грцима за највише. Видивши се дакле господаром од толиких држава, дође му па памет да се зове I т р е г а 1; о г Е о т ап о г и ш е I; 8 е г I) I о г и т. И заради те св}»хе чини доћи к себи све баие, принципе, кнезове, арцибискуие, бароне и сву господу од словинскога краљества, којизим нареди, да га унапредак имаду звати и познавати за ћ есара римскога и српскога.«

За тијем доста оиширно повиједа, како су великаши У р о ш у разграбили државе с л о в и нске, како је пошљедњи краљ словински Б. на броју владао и свршио, и како је кнез Лазар на Косову погинуо. Обраћамо пажњу, како за вријеме Немањића, кад су се све земље између Дунава и јадранског мора ујединиле у једну независну државу, име с л о в и и с к о значи с р и с к о и обратпо бар у колико се односи на простор више означени. Како је пак наш пјесник сфаћао у опће »словинство,« најбоље се види из пјесне посвећене св. Сави, за кога каже, да је »одкољепа Немањић Стипана, словинскога краља и ћ е с а р а од источних страна господара По имену калуђере Сава, Круна, дика, поштење и слава Словинскога пука и народа, Нустињака крипосних војвода." Ова ијесма без сваке сумње спада у најљепше Качићеве пјесме, а можда јој се у љепоти и одушевљењу нјесничком ниједна друга из ове збирке не може сравнити, што је такођер врло карактеристично за нашу тему. Послије Косова слиједи повјест »рашкијех деспота,« па о »принциипма и поглавицама Зенте« о »принципима и поглавицама босапскијем,« засебно. Врло је важпо, како нас уводи у повјест босапску: »Народ словински, вели Качић, који сада у њој (Босни) прибива, прије сташе у краљеству Трације и ови пук, стојећи у Трацији, чињаше жестоке рате протива свим неиријатељем, а навластито протива Римљаном у вриме Октавијана, ћесара римскога. Ма будући од Вугара истираии из Трације, дођоше у Босну, из које истиравши народ, који у њој бише, у њој почеше нрибивати. Ово краљество из почетка би владано од краља д а л м а т и нс к и х к а к о и о с т а л и в а с н а р о д с л овински, посли тога од бана или ти дука хрвацких. Другда по себи имадиху бане, другда заједно стаху с Расијаним, т. ј. подложни биху краљем од Расије, а најпосли биху владани од својих властитих краља и ово краљество издржи под собом дукат светога Сабе, т. ј. Херцеговину.« У Босни дакле живи народ словински, којијем су из почетка владали краљеви далматински (словински), као осталијем народом словинскијем, но којп се морао са истока опет повратити па запад иа је тако заузео Босну и ту се коначно настанио. Отуда слиједи, да је Качић свјестан био у иотпуној мјери, дајена-