Stražilovo

СТРАЖИЈОВО 116? 3 А ЗАВАВУ, ПОУКУ1 К&ИЖВЈВвОСТ ВЛАОНИК И УРЕДНИК ЈОВАН ГРЧИН. БРОЈ 20. У НОВОМ САДУ 15. МАЈА 1886. ГОД. II.

ПР0Л0Г) 1- ЈОВАНУ СУБОТИЋУ.

ротужи масак ноћном глубоком, Газлежући се болно, илашљиво Дунавом, Савом, Дрином, Тимоком; За њиме гласник звона иосмртних — Небеским душам' земски пратилац Жаловит лети до на Адрију; Одјекују од Ртња Ловћену Изумирућ за Призрен — Свету Андрију... Ал од куд глас? И што ће кобни звон? Ко виде данка, света на покон? На доГлед сурој, сетној Авали, На домак Фрушкој гори; На срету Саве плаве с Дунавом, Уранку рујној зори: Преминуо је Јован ОуботиИ! Прекаљен ратник, мушка обрана За сриско име, образ, стари глас; За језик, олтар до последњег да Блаженства, мира, труду не хтеде, Могаше л' само роду стећи ма! Блаженству, миру где је прави дом? Блаженство ј' горе за млад сломљен на.д, Ком жиће тиња снагом пренежном: На први лахор гаснуо му глед, Те не видео лбта голем ред, Непретрпница мука китњаст низ, Што прате итро живот растрзан, Кроз смршен покор светски дан на дан; Ал не попев се на намене му вис Је-л' то блаженство? То је коб и јад! Блаженства горе ј' можда препуно За млађан, зелен, рано свео над: Ал овде чека на благослов рад, Нретежак веку што се наставља Ледесет лета горче ио стократ! Ту слава раду тек доликује

На земљи, земски, док је племена Расудног, мудро што управља ход По речи сени — да од семена Преминулога ума збере плод!. . . 0, блага сени! Биднији нам дии Најавише се, кад си ступила, Да севнеш моћним гласом: ирошлости Србињској била је тврда основа БудуИности Ие довек бити штит! Да чују деца народа ти глас: Да држат' се за темељ вековит Србињство мора — у томе је спас; А кад је бићу рода темељ здрав Ма нема нигда на-њ-га заборав! (), мудри душе! Твој земаљски свет Нрепунан био веље љубави За прошлост давну — славну. Увек лет Окренуо би њојзи — убави Да створиш Србом будућности век, Указујућ им на прошлости бој За темељ стари уз мача звек и јек; Уз гласан, буран и тужан славопој: Отварајућ Србу стародревни храм. Где да се моли за будућност — сам!... Будућност, да! Због ње му зебла груд; За тај смер крену даљним вековом, За тај смер силе, ненадмашив труд Да вољом мушком, неодољивом Србињској деци пружи светила За т јне стазе века познијих Док врева светска није прелила У свести ума, те жалоснијих Донела дана и од — Видова... Толиким жаром Срнство милова!

*) Говорио Лаза Свкулић, правник, на свечаној седници, „Кола младих Срба", приређеној у Будимпешти 27. анрила (9. мај.ч) у спомен -ј- Јов. Суботићу.