Stražilovo

717

ОТРАЖИЛОВО

718

ИРИНА.

НОВЕЛА СВАТОПЛУКА ЧЕХА. ПРЕВЕО П. ПАДЕЈСКИ. (Наставак.)

" веслав приђе к отвореном прозору. Тих, ноћни ветрић разхлађивао му је чело. Далеко, далеко под њим светлуцале су у тами безбројне свећиде, где расејане, где опет лепо у гомили скупљене, као сјајне звездице — то је баш оно обећано место на нодножју орловског замка. Особито се још Свеслав радовао тренутку, када ће се пред љим у пуном сјају јутарњег сунца развити слика дивне крајине, коју је капелан тако живо пун одушевљења насликао. Осврне се у собу. Био је као дете усред играчака, које је једва дочекао да види. Застао је нред сваким орманом, скидао и посматрао са сваке стране слике, прстима пипао пожутеле предмете, седао на сваку столицу. Наједанпут му остадоше очи на столу. Спазио је нешто, што му на мах одврати пажњу од стародревног намештаја — спазио је пљоснату чинију с неким хладним печењем, поред повелике боце, увијене кокетно у паучину. У први мах, кад је све то видео, био је врло задовољан, што су га замчани ииак с нечим дочекали, а и — био је гладан, још како гладан! За часак није имао никаквог осећаја за те стародревности, и то је све дотле трајало, док и последњег парчета са чинијице није нестало, а на белом дну се неке црне сличице не показаше. Испије још једну чашицу црвенике, те се у неисказаном миљу расположен намести по вољи у једној наслоњачи : главу наслонио на меко испуњен наслон, руке немарно са стране пребацио, ноге на далеко и на широко опружио, па је премишљао тако, да ли је у том стању налик на сите и истрајне копљоноше, какве је чесго на уметничким изложбама виђао. Конљоноше брзо потискоше друге нреставе, какве се у човеку, који ијоле фантазије имаде, па још у таквој наслоњачи, и саме породити морају. Стародревна одаја напуни се лицима из доба младости, када је сав тај раскош у пуном цвету и свежој боји био, кад је све сјајило и трепетало. Људи и жене у богатом оделу, из прошлог века, узнашаху се пред њим; али та лица беху некако увела и бледа. Рухо им шуштало као пергаменат, ово зарђало, оно поплеснивило, перо се за шеширом тужно отпустило, лице чисто страшно, очи потамнеле, усне без крви, образи без живота. Свеслав пређе руком преко чела. Хтеде се опростити тог досадног невеселог друштва. Али гле, није

могао. Мртва, ноћна тишина, потпуна еамоћа на другом крилу старог замка, сви предмети око њега подупирали су фантастичку игру његовог уображења. На један мах се тргне у столици и почне прислушкивати. Мртву тишину у замку нарушавали Су слаби, далеки кораци. Све се више приближивали, све су јаснији бивали. Већ је познао тешке човечије кораке, који се у ходнику разлегаху и његовој соби приближиваху. Чуо је и дубок, потмуо глас, који је певао неку песму ; већ је и речи разумео. Песма на мах умукну. И кораци се утшнали. Ноћник је сигурно стао код собних врата. Уједанпут се отворише врата а Свеслав спази на прагу стасита човека у ловачком капуту, високим јахаћим чизмама и сламном шеширу, с којег се вије пауново перо. Лице ноћног госта доста се зацрвенило, бркови се с обе стране пустили, коса разбарушена чак и по челу, очи су играле по соби, а засењене су биле јаком светлошћу. Свеслав га ногледи и пола се подигне у својој наслоњачи. Странац скине шешир с главе па заслоиивши руком очи рече му : „А, зацело господин из Прага да књижницу уреди? Баш ми је мило." После тих речи ступи напред у собу, затвори за собом врата, привуче к столу једну стару столицу и седне према Свеславу. „Извините," приметиће затим, „што вам тако доцкан долазим. Смотрио сам светлост кроз пукотину од врата — ништа боља нис.у од других у том проклетом замку! — па не могав себи разјаснити, морао сам се својим рођеним очима осведочити. Тек у вратима дође ми у главу, да је јављено, да ви данас долазите. Дивно чудо! Вечером вас понудили, најстарију боцу жртвовали ? Старац се од ње с болним уздахом растао. Јестели ожењени, господине?" „Нисам." „Онда се добро узмите у памет. С том се боцом циља на ваше срце. Будите опрезни као змија, ако нећете да будете пљен .једној од лукавих Дијана, којих наш старац пола туцета на поклон имаде, али на жалост, миразу ни трага, ниједна нема ни пребијене паре. Моје је срце врло лако придобити, али где видим и сенку озбиљне намисли, ту се ја одмах претворим у поларан снег. Зар није каранфио леп цветак? Милина је погледати те лепе шарене листиће, који се светле пуни росе, омиришеш и —