Stražilovo

721

СТРАЖИЛОВО

722

ли". Молште себи представити, шта је затим било. Скоро сваки дан сам одлазио Мишићу, било да запитам за наручени увез, било да однесем нове књиге, пуне небеског миомира, који сам хтео у крутим корицама са златном копчом да сачувам, да не изветри. Да не би те одвећ честе наруџбине пале већ у очи, још напред му кажем, како сам рад из најмилијих књига лепу књижницу да уредим, као неку свету лекарницу за домаћу потребу; а ту моју намеру је Мишић одобрио и одвећ хвалио. Тако сам ја с Мишићем и његовом женом дошао у најближи додир и одношај. Увео ме у светињу своје куће, где смо при чашици вина, којим нас је _Анђелина служила, у живом разговору провађали, који се највише односио на садржај светих књига, што их је Мишић увек, пре него што увеже, давао ћери да прочита, а каткад је и њему самом по гдекоји одломак читала. Био сам сигуран у нади, да ћу тим „златним, небесним кључевима" брзо отворити Анђелинино срце. Ч есто сам расправу о којој ствари чак до мрака продуживао, а тај је из штедње Мишићеве жене дуго у соби владао; без речи дошао сам до топле ручице лепог анђелчета, које се у први мах мало иротивило, а после је то било нешто обично. Једанпут смо баш код прозора седили. Светли зраци на западу сунца овише диваи зар око главе мог анђела; стара је баш пре него што ћу ја доћи, изитнла ради свог посла, а старца одзватне муштерије у дућан; дуге јој осветљене трепавице беху пола заклопЦене, а груди се полако надимаху. Ту сам је загрлио, сва узбуђена превила се натраг а у тренутку разгори се на рујним уснама пољубац, који ми је данас једна од најлепших успомена. Тог дана у вече благосиљао сам спомен свог брата свештеника, који ми је побожношћу својом нехотице дивно светско миље спремио. Зато сам се решио да из благодарности његову најмилију књигу у кадиву и злато увезати дадем. Та је књига изгледала као бревијар, била

је увезана у свињећу кожу и носила је наслов: „Забаве духовног пастира". Даје радо имао, судио сам и по томе, што се с том књигом и сликати дао. Сасвим јасно се може читати са књиге на великој слици, која виси чело моје главе. Још рано сутрадан оде та књига, да се увеже. Кад сам се други дан нашао код Мишића, да нешто приметим ради драгоценог увеза, те да се извиним, зашто тако много на увез тај дајем, додам, да ми је то најмилија књига, да нигда не засиим, а да по једну главу из ње не прочитам. Тај ме гледао необично хладно и озбиљно; на један мах се обрецну и пружи ми „ Забаве духовног настира" : „За ту књигу и није други увез". „Шта" — повичем упрепашћен, „та свињећа кожа" — „сасвим одговара садржају!" рече књиговезац одсечено, окрете ми леђа и нестаде га у другој соби. С ужасом гледао сам на књигу. Нисам могао к себи да дођем. На првој страни иста хартија као и даље, ту баш наиђем и на тптампарске погрешке. Отворим даље, читам једаниут, читам и други ттут — крв ми се се следила — али и ако сам врло ражљућен био, умало што нисам пукао од смеја у својим рукама држао сам Бокачева „Декамерона". Све сам сад разумео. Представио сам себи лице миле Анђелине, кад је те чудне „Забаве духовног пастира" читала, а оида лице поштеног књиговесца, кад је за садржај њезине лектире дознао — али не, та друго лице нисам себи могао преставити. Мој часни брат био је при свој богобојазни нечувен враг. А зато, што сам нову црту његовог часног карактера, за коју дотле нисам знао, сад тако лепо дознао, опраштам му, што је мојој љубави к Анђелини у најлепшем зачетку крај учинио". Сад се дигне приповедач са своје столице. „Те тако ми мора и бедни сеоски живот бити мио. Други пут више.. За данас вам желим лаку ноћ", рече и оде. Одмах, чим се он удалио, баци Свеслав капут са себе и зевајући нрогунђа: „прави дон Хуан!" < (Наставиће се.)

МЕХМЕД-БЕГ. БАХА.ДА.

I. Требињу пуши лулу Мехмед-беже, соко ситш, Иуши лулу, љуби булу, Мезимици бег се диви: „Ој кадуно, љубо моја, Дај ми мира, дај покоја!" Танка му се була смије, Ситна уста бегу пружа,

Из њих старац сладост пије; Фатима је б'јела ружа Б'јела ружа заљубљена, Сад пред сунцем распупљена. Ој, радости! Старац с'једи Љуби меке груди њене, Ал што више у њих гледи, Све му више срце вене: „Ој, кадуно, хур'јо моја, Немам мира ни иокоја!"