Stražilovo

827

ОТРАЖИЛОВО

828

велику књигу. Корице су јој отворено дрвене са златним порубом и насловним писменима. Беше то књига за уписивање гостију. „Господо, нама је сваки искрен гост веома мио. Зато и хоћемо, да га вазда одржимо у лепој успомени. Молим дакле, да упишете и ви своја имена — али српски, ћирилицом. Таквом позиву одазвасмо се врло радо. Та ово нам и онако беше прва прилика, да се у туђем свету, а ван својих приватних писама, могосмо потписати ћирилицом. Таква прилика указа нам се само још један пут и то у Хамбургу. Али о томе — кад опет будем доколан. Обависмо и то, па пођемо из дворане. Ја се на прагу још једном осврнем к тим скромним, али сваког штовања достојним просторијама. Осећах врло добро, да сада последњи пут гледам то светилиште чистог, узвишеиог родољубља. Зато и хтедох, да ту слику птто верније упијем у душу. Одавде се упутимо к учитељском државном семинару. Не потраја дуго, а ми се нађосмо пред једном зградом — не баш најновијом, али лепом, врло укусио саграђеном. Овакав стил зидања не опазисмо нигде у земљи. Не сећам се, да је икоја јавна просветна зграда тако сазидана. Здање је на два боја, а досга нодугачко. На оба краја, мало унапред изидано, иодиже се ио једно крилно здање, украшено са четири танка упоредна тороњчића, који се подижу од земље чак више крова. Међу овима су у сваком боју по три прозора. А онај део, који представља таваницу, озидан је са обе стране у виду неких степеница. Исти је такав један одељак и у средипи здања подигнут са два крајња тороњчића и са два прозора на лицу у сваком боју. Простор пак између средњег и крајњих одељака испуњен је зидом на коме је са обе стране по пет прозора. По томе је дакле на здању у сваком боју по 18 нрозора. Ко не зна, па би се нашао пред овим семинаром, пре би помислио, да је пред каквим госпоштинским дворцем. Непосредно испред здања са обе стране улаза дала се густа хладовина, од красних дрвета, која су ту засађена као два шумарка. По томе онда само се средњи део здања гледаоцу доникле цео указује. Крајњи нак одељци овде-онде тек провирују кроз лиснато грање, што целој слици даје неку романтичну драж. Испред овог сенастог места простире се широка равањ, а на овој баш према улазу смештен је леп водоскок, обрубљеи красним цвећем.

Ја се код овог описа баш намерно толико задржах. Рад сам, да наш свет из овог једног само примера види, колика се пажња поклања у Саксонској заводима, који су намењени општој народној просвети. Уђосмо дакле, па се пријависмо уиравитељу. Као свуда, тако и овде бесмо најлепше дочекани. 0 самом семинару нећу овде ништа даље спомињати. Ми смо о саксонским семинарима ошпирно говорили у нашем извештају, који је у своје време и у листу, а и у засебној књижици отштампан. Све оно дакле са неким тек изнимкама односи се и на овај семинар. Међу професорима на овој школи беше и један од важнијих Лужичких Срба. Хорник нас унозна и с њиме. Из семинара дакле вратисмо се нас четворица. Врло ми је жао, што данас не знам имена томе заслужном човеку. Ми до душе измењасмо и своје карте посетнице. Али његове ја више иемам. У најновије доба морала ми је нестати. Сећам се врло добро, да му је на истој име с - једне стране немачким, а с друге Лирилским писменима наштампано било. Ми и осим овог имадосмо овде доста прилике да се уверимо, како се у Будишину наша словенска ћирилица веома пази и уважава. И за чудо, нико нам се не потужи, да је од ње покварио очи! Наш нови познаник беше повисок, сувоњав и црномањаст човек. На бледом подужем лицу избијала је нека сета, меланхолија, дубока озбиљност. Говорио је врло мало, тихо и полако. Човек би помислио, да га је морао неки тежак удар снаћи. Али не; он беше увек такав. Хорник нам је приказао истог господина, као одличног књижевника, нарочито као даровитог лужичко-српског песника. Мени је у толико више жао, што ми не остаде у рукама бар онај мали, али врло мили спомен од таквог човека. Код прве улице растадосмо се с песником, рукујући се врло усрдно. А нас тројица одосмо да посетимо још и српску штампарију, у којој се печатају „Срнске новине" и остале лужичко-срнске књиге. После овог преостало нам је још да посетимо које најближе српско село и да се унознамо са уваженим родољубом Смољарем. Мислим, да не беше тада код куће, па зато и одложисмо посету. Али о томе други пут. Мита Нешковнћ.