Stražilovo

807

ОТРАЖИЛОВО

808

да је то писар из освете учииио. Ово се последње могло веровати и с тога, што је она намигуша, што је с Иером спрегла била, ишла од рогља до рогља и светила се Пери : „Тако му и треба, врат скрхао у Сегедину, лопов један!" Па још јој и то није доста било, него је нашла две три њојзи равне друге. па су срочиле и певале поред Иерине куће ову песму: „Сегедину, моје лепо цвеће, По теби ће мој дилбер да шеће. Нека шеће, кад менека неће " Бештија, знала је за тајне крчмарице Маре, па их је јамачно одала писару, а овај Радаји. Пера је хтео да изађе на сокак, па да умлати ту змију погану, да бар зна, вели, зашто ће у Сегедин; али му отац не даде. 0 п р а ш т а њ е с м и л и м а. Време је већ било да се полази. Ту је чича Јова са женом и сином, а ту су и сви суседови. Чича Јова је с њима читава века живио лепо, па је хтео и да се растане лепо; а што сусед Гавра не да своју кћер за Перу, за то ћемо лако; док је момака биће девојака. Коњи су упрегнути, само да се седа на кола. Чича Јова није нимало ни поплашен, ни жалостив, ни зловољан, а ни сусед није, па, за чудо, ни на матери Периној ни на жени суседово.ј не види се никакве велике жалости ни зебње, само су Пера и Миленка као утучени. Као да му је већ очитана сентенција на смрт, па хоће да се пење, не на кола, него — на вешала, тако је изгледао. Пољубио је најпре матер и суседа и жену му у руку и рекао им: „Опростите ми!" а кад је погледао у Миленку, он је јаукнуо: — А шта ће с тобом бити ?! — Умрећу! рекла је несуђена невеста и пала је од бола на земљу. .Чича Јова је подиже, па је потепш: — Не бој се, дете моје, док је чича-Јове; све ће добро бити. — Идем и ја с вама, свиснућу без вас. — Не може бити. Иера је сад позвао слугу да седа. — Шта ће нам? пита чича. — А да ко ће кола дотерати, ако ми тамо останемо ? — Шта ће нам и кола; ако нас нема, нек ништа нема, одговорио је чича; али где је кураж., јуначе мајчин; је ли, то је мало страшније, него ићи на очев таван и у шталу комшинску; али не бој се, ваљда то још није смак света. — Не бој се, синко, није то тако страшно, као што изгледа, још то све може на смеј и весеље изаћи, додао је сусед.

Чича Јова је узео за уздице и јавио коње: хајд, и ови кренуше. Миленка је потрчала за коли и вриснула, као да јој заручника у раку спуштају; била се у прси, дерала је хаљине на себи и чупала косу своју. Заиста тешке жалости у те девојке! Изгледа нам, да је Миленка већма жалила за Пером него млада ђурђевица за погинулим јунаком својим. Да што Пери буде, да ли би, боже мој, Миленка себи очи ископала! — Чувајте Миленку! викнуо је Пера, кад су за рогаљ замотавали. — Не бој се! Срећан вам пут! 17. Отровнице. Још Пера није ни иза села изашао а вармеђски момци ухватише Јулу Гргину, што се мало час светила Пери, и однеше је заједно са Стевом писарем у Сегедин. Да видимо дакле, зашто је Јула у Сегедин однешена. Крчмарица Мара, Бог јој платио боље но Радаја, трговала је са образом девојака сеоских, и да не би било трага тој гадној трговини, давала им је којекакве траве да пију и таманила иород у зачетку. Ако то није могла, онда га је склањала са света по доласку на свет. То је исто радила и са новинама, које су хтеле да дуже буду младе. Многе од тих несретница предуравале су а многе и главом платиле, а друкчије није могло ни бити. Лекари доказују, да у три случаја једна мора главом платити а две остати богаљи, ниједна не остане дакле здрава читава. Баш тим, што раде да лепе остану, пожгаде се као старе бабе. Пре месец дана, но што су Јулу однели у Сегедин, саранили су једну младу, за коју се говорили, да јој је крчмарица Мара давала којешта да пије. Дете је у утроби материној од отрова угинуло, па се у живој матери напело, те тако и њу удавило. Кад су однели сеш-Јулу и писара, дошла је комисија, ископала ту младу и нашла, да је заиста дете отровано. Крчмарица Мара казала је Радаји за младу и за отров, што јој је дала. Казала је она њему и за сто других- злочина својих, али овај је скорашњи, и још један, за који ћемо после чути. Још су две отровнице у томе месту биле, но једна је за времена побегла у Србију, где Радаја не суди, а друга је отишла на онај свет, где ће се и Радаји судити. То је била нововерка, сентешка, тако звана баба Мака. То је тек била права морија дечија. Што није могла потаманити травом, то је таманила ватром. Када се упркос њеним чинима роди дете, она зажари иећ тако, да се цигље као гвожђе усијају,