Stražilovo

893

нису хтели да кажу. У опште, барем у Немачкој. нико не леже тако да спава, а кажу зато, што се износе мртвади из куће с ногама напред. Поред зидова стоје им клупе, као и око столова; ретко се виђа код вендских сељака столица. На челу куће нема ништа друго, него један циљ, који служи о Духовима за нишан омладини, што се забавља гађањем у циљ и веџба се у том. Средиште је овој земљи у селу Бургу, али то пме нема посла с пемачким именом, које је свуда раслрострто. Права је ортографија те речи Сбурк, а то у вендском језику значи печат. У Бургу је највећа црква спреске шумадије. Сваке недеље скупе се у њој сви сељани, да слушају проповед на свом народном језику. Близу Бурга живио је баснословни цар вендски у иалати (грод), којој ноказују сељани још и данас место, где је стојала. Потомци тог цара још се нису изгубили; барем власник једне воденице, која није далеко од тог села, држи, да силази У нрвој линији од тог цара, који ће, као но Барбароса, једном да се пробуди и да успостави царство вендско. Град тих вендских царева био је саграђен на хуму од насипа, као што је и друго све, што прелази у овом пределу линију хоризонталну. У тај град склонили се после битке ГубЈНСке остатци војске славске и одупирали се јуначки још дуго Немцима. То сведоче и многобројне урне, које су ископане у новије доба из земље. У тим урнама налазили су каткад дијадема и златних ланаца од велике вредности. Друга села не вреде много, али лепше леже него ово, и имају живописне дражести, особито Лејпа може да обаје путника својим стародревним избама, ванредним мисирачама и краставцима, што висе нод настрешницама, великим јатима гусака и патака својих, што газе и брљају по рукавцу спреском и својом флотицом чамаца и дерегаља. Ако има још гдегод на земљи овој идиле, та је у Лејпи. Али време је већ, да се осврнемо народу, који живи у спреској шумадији. То је нешто ванредно, да је то име „Венди" сасвим непознато у овој околини. Урођеници се зову „Серски" или „Сорби", а то доказује, да су ма у каквом 'сродству с поданицима краља Милана. Говоре међу собом језиком, који се приближује пољском и ческом, али је доста благогласан, судећи по оно мало речи, које смо чули из њега. Срб из спреске шумадије нерадо се разговара са странцима о свом језику, и неће ни да говори пред њима. Само с великом муком и једва смо могли издрањчити и ми од нашег вође, да нам покаже своју јединицу књигу на српском језику, која није ништа друго, него превод песама, што се певају у лутеранској цркви. У осталом сви урођеници, с којима

894 смо се састајали, говоре немачки и изговарају тако чисто, да се не разликују у том ни најмање од немачких сељака из околних места. А још мање се разликују једни од други у ношиву, и ми не верујемо, да би могао ико наћи какву разлику између сељака брандебуршког и сељака српског. Узрок је томе сасвим прост. Не зна се управо, кад су освојили Славени оне велике равнице међу Елбом и Бистулом, које су остале пусте, кад се иселила из њих племена германска према југу. Западни Славени, т. ј. Венди или Срби, основали су у том пределу велико царство, којима је главни град био Бранибор, данашњи Брандебург. Они су оставили за собом споменике у овој земљи, која је језгра Пруске. Старе племићке пруске породице носе и данас понајвише славенска имена, и сама династија мекленбуршка, што данас влада, доказује, да воде порекло своје од Венда или Срба. А имена месста и река готово су сва славенска. Берлин значи баруштина, Поцдам нод дубовима, Поморанија норед мора... Како се основало старо немачко царство, таки су бацали његови суверени око на источне земље крај Елбе, у којима су живила некада племена германска. Хајнрих I., Ото I., а после нарочито маркграфи Геро и Алберт Медвед водили су много година без престанка ратове с Вендима и језера међу Спандавом и Иоцдамом била су сведоци бојева, о којима се и данас нриповеда. Још и сад се виде близу те прве варошице рушевине ступца, о који је обесио један од последњих поглавица вендских свој штит, кад се заветовао најпре, да ће примити веру хришћанску, ако измакне Немцима и преплива сретно преко Хавле, која је на том месту двапут шира од Гајне код Келна. Пребислав, кнез вендски, истеран око 900. године из последњих својих опкопа, повуче се у дубину спреске шумадије. Кад се утврдио близу Бурга, бранио се из те утврде своје још дуго. Тек године 963. био је народ тај сасвим нокорен. Од онда је почела германизација да корача у равницама међу Елбом и Вистулом џиновским корацима напред, и данас могу бројити Срби највише 140.000 душа. Тих сто четрдесет хиљада дугаа живе искључиво у Лужицама, Саксонској и Пруској, којима је спреска шумадија само северна граница. По свој ће прилици за једну још половину столећа сасвим ишчезнути језик српски. Влада пруска чини све, што може, да сачува занимљиву народност вендску или српску. У лужичким школама морају се предавати гдекоји предмети језиком српским и сваке се недеље проповеда између осталог у Бургу и у Котбусу у црквама тим народним језиком. Али то, за чим тежи влада, остаје без успеха; и већ негде пре морало се одустати у неком селу лужичком од

СТРАЖИЛОВО