Stražilovo

895

СТРАЖИЛОВО

896

српског језика код црквене службе с тога, што нису нашли проповедника, који би знао проповедати тим језиком. Германизација тог народа мора се приписати у првом реду служби војничкој. Момци српски из спреске шумадије сви су једри и јаки, па кад се увојаче, одслуже скоро сви своје три године војничке службе у региментама 5. кора или у гарди, и ту се асимилирају брзо својим друговима у свему па и у језику. То исто бива и са младим српским сељакињама, које иду гомилама у Берлин, па стају онде у најам или као собарице или као дадиље и дојкиње. Нећи део тих сељакиња не враћа се никад више у свој завичај; те су изгубљене за своју народност. Узалуд су покушавали и у најновије доба гдекоје ватрене панслависте, које је потпомагао и један занешен гшсац са обала Сене, да истакну -.ггл/ШЛС

питање лужичких Срба... Становници спреске шумадије, који не уступају у пруском патриотизму ни гдекојем Берлинцу, остали су глуви према њиховом позиву, и није се чуо између спреских савијутака ни један „лелек жалости". Дакле ће се велика војска панславистичка морати оканути рекрута лужичких. Предвиђајући, да ће се сасвим изгубити језик српски, склоппло се у Берлину друштво, да скупи приповетке српске, којих има много код сељака у спреској шумадији. Осим тога се једап писац немачки, наиме г. Вилибалд Шулбнберг, носветио више година том труду, да научи језик српског народа, и да научи предања и обичаје његове, па да преведе како тако на немачки језик све, што узможе попабирчити код носледњих живих потомака моћног народа српског. (Наотавиће се.) > ГЈ Г- Г - Г Ј

Н О € Т,

НАШЕ КЊИЖЕВНЕ ПРИЛИКЕ И НЕПРИЛИКЕ. (Наставак.)

Ири таквим околностима не треба се онда чудити, што наши књижевни лиетови не одговарају свагда свом позиву; нису у стању. Они пак, који тим листовима замерају многе и многе недостатке, заборављају на моралне и материјалне сметње, које их као мемла притискују, те им прече животни развитак. Теоријски се даје удесити све на свету, и књижевни лист, па и уредник; али кад се дође до практичке употребе, онда се тек види, шта смо у стању, или боље рећи, шта нисмо у стању. Код свију наших књижевних листова стоји: „лист за забаву, поуку и књижевност." На првом месту стоји дакле „за забаву." Добро. Песнички производи, ма које врсте, морају се неговатн — та они чине у правом смислу књижевност; остало долази у други ред, и поникло је тек на основи иесничких нроизвода. Али к њ и ж е в н о м листу није главни задатак саошнтавати несничка дела; њему спада у дужност да руководи књижевност. То пак може тек тако чинити, ако претреса песничка дела и чисти естетички укус у публици. Он има да упозорава на лепоту ког дела а уједно и да открије недостатке у њему. То се пак не врши само критиком, него и расправама, тако званим бсејима, у којима се, на основи припознатих дела, тумаче разне појаве у књижевности. То изгледа лепо у теорији; у пракси је сасвим друкче.

Да који лист наш не доноси песме и нриповетке, не би имао ни четвртину претплатника, којих има саопштавањем песама и приповедака — „Вук" је пошао тим правцем, али је дотерао до 70 претплатника и морао је после кратког времена да престане излазити. Признати се мора, да књижевне листове држи огромном већином наш женски свет, а тај чита најрадије баш песничке производе. Одузмимо му дакле то, онда је листу пресечен напредак, јер би отпао и онај део претплатника, који га колико толико издржава. Песама и приповедака мора дакле бити. Иа добро, нека их. Али сад долазимо до закачаљке: какве песме и приповетке да се штампају? Нрипознатији песници и књижевници хтели би награде за свој труд; али новчани извори књижевног нодузећа врло су мршави. Та једва ако се њима подмири штампа и експедиција! Почетници радили би до душе без награде — они су сретни, кад виде свој умотвор наштампан —; али књижеван лист није месго за реша сћлпеашса сН8с1ри1огит, није веџбаоница почетништва, и претплатници би с иуним нравом замерали уреднику, што их нанаствује делима, која би при оцени добила белешку „недовољно." Шта сад? Не смем ни да кажем, шта, али морам ипак. Уредник мора доносити — преводе. Ко преводи пак у нас? Онет почетници, који се том приликом веџбају у синтакси. Па још да су сретни