Stražilovo

877

ОТРАЖИЛОВО

878

Као ово сунце на западу вечерас и свако вече, тако беше српска моћ и српска госпоштина онога вечера у очи дана Амоса пророка, крсног нмена цара-Лазара, последњег, у очи петнаестога јунија хиљаду три стотине осамдесет девете. Па колико пута »од онога дана чемернога« опет обасјаваше час са ведра неба час иза облака развалине негдашње моћи српске, тек да овде онде обасја ишчунано које перо из поломљених крила оног белог двојеглавог орла, што се негда онако поносно надлеташе и над охолом Византијом. Толико пута и српски народ још није сав слободан! А ми певамо песму од миља! Ох, опрости тужна, света успомено кобног Видова! Опрости, што нам млађана душа залута у неизмеру рајске дражи, . . . што се запесе за срцем, те за часак клону пред величанством оне вечне моћи, која располаже добром срећом и злом коби људи и народа! Слабо тиче не може да полети до врха, а да се не ухвати и овде и онде, да се и одатле не задиви свету под собом, па да се тек ту поткрепи и опет дигне одатле поглед у плаво непрогледно небо, камо га — врхунцу својих жеља, вршку идеала — уздрхтало срце неодољиво вуче, а стрепи, што се не сме зар да поузда одмах у слабачку своју снагу. »Ко први пут дође у тај нага лепи питоми Срем, у ту красну Фрушку Гору, нек не тражи ту српских Алпа; нек не тражи дивну лепоту стрмих врхова, што их око не домаша, ни страшних провалија, куда ни сунчани зрак не допире; нек не тражи ту српске Етне и Везува, гато ватру, лаву и камење баца — све ће то пре у Црној Гори наћи. »Овде је друкчија лепота. »Фругаку је Бог створио одмарајући се. »Фрушка ми се чини као смерна жена, као добра мати: питоми, обли. лозом плодни брегови су као дојке за милу јој децу, за Србе; а деца су благодарна, на су мајку накитила драгим камењем. — Или зар несу четрнаест манастира четрнаест драгих каменова!« Опрости менИ, невче увенчани, »што слабо тиче за орлом полећем«, те истргох ово неколико простих твојих речи из књиге твоје, из тога јеванђеља српске вере, нада и љубави, да кажем. овде, гато не умем сам лепше ни простије! Опрости, што твојим перјем окитих својих слабачких крила, да полетим, да не клонем под теретом миља, што ме опхрвава и

под усноменом на онај блажени тренутак блаженог ми ђаковања! Опрости — Радапе Змају! Јер »тегака је клетва, ако и на невине падпе!« А ми идемо, да се дивимо једному од четрнаест бисера Фругакогорских, не да тражимо у њему, што оку годи, него да се поклонимо кивоту цара-мученика, који се воледе поклонити царству небескоме, јер „земаљско је за малена царство, а небеско увек и довека." Па у том небеском царству, у тој вечној идеји племенитости, слободе, вере, нада и љубави а пред оним светим кивотом да сперемо с дугае клетву косовску, . . . гато рекао ђура: »клетву са срама свог, па — да нас види Бог!«... Тони, уморно сунце, у крвави тамо поруб на западу! Тони, да нам сутра одморно и подмлађено обасјага четири стотине осамдесет други Видов-дан, да нам вратиш и утврдиш веру у васкрс. Та може ли Србин изгубити веру у своју будућност, докле тече сунца и месеца ! ? »Без великог петка нема ускрса!« Српски велики петак траје ево већ за мало па пуних пет стотина година. »Тешка је клетва, која и на невине пада!« Ал теже оному, који не верује! Ми веровасмо — и певасмо! И срцу нам одлахну; а душа, гато бегае, рекох, залутала у неизмеру рајске дражи и заневгаи се за срцем за часак клонула пред величанством оне вечне моћи, која дели добру срећу и злу коб људи и народа, . . . дугаа нам се поткрепи и ојача баш тим, гато се поклонила беше као искра бесамртности бесамртному духу тому . . . Спустимо се са чота онога на пут к Лединцима. Идемо, а нико речи да рекне. Да се послужим овде згодним речима песника »Смрти Смаил-аге Ченгића: „Ступа чета тихо и глухо. Нит ко шапће, нит ко збори, нит ко лјева, нит се смије: од сто гласа гласа чути није.

Вјерно уз друга друг кораца, неразлучно, вијерно и тврдо ко близанци звијезде јасне, кад сунчани зрак угасне;

а прати их са западз сунце и звон смјеран овна из планине." Искра божанскога духа у нама као да се нотиирила јаче поткрепљена на жртвенику не-