Stražilovo

879

(ТРАЖИЛОВС)

измерног храма вечитога невидивога, па бујније тиња у њима, а из ње нраскају варнице бујне маште, а полећу но недогледном оквиру вечносги, или падају на срде, да нам тихе освештају осећаје. Кажите, што хоћете да је овај свет, да је живот, ви, што огрезли у калу себичне неситости, што преживели у цвећу века свога гутајући назајажљиво само сласти света и живота, па незасићени, а клонули — ви, што роптате на кратак живот, кратак век, па куиете и небо и земљу, кунете час, кад сте угледали свет, да опет сто пут кунете и час, када се нађете на ивици живота и смрти, . . . кажите, што хоћете! Здравој, бујној, једрој младости је свет храм неизмерни. „Црква му је дивно поднебесје, „олтар часни брдо и долина, „тамјан мирис, што се к небу диже „из цвијета и из бијела свијета „и из крви за крст проливене." За крст . . . знамење онога узвишенога на крсту разапетога учитеља и божанског нроиоведника вечите љубави, вере, нада, слободе! II што се чешће омладина буде задахњивала мирисом тамјана, »што се к небу диже из цвијета и бијела свијета и из крви за крст проливене,« а на часном олтару у широкоме храму вечитога невидивога, биће вере и с њом, што рекао неспик »Нрељубнице,« »мушког рада и прегора и савлада« . . . И над последњим зраком са запада сунца већ задрхтао листак на грани врх убаве Фрушке, да се у благом, тихом, божанском вечеру широм отворе бујна недра питомих долина и гајића, па да пљусну одасвуд заношљиви мириси и росни планииски вечерњи ветрићи . . . За нама се осу гласан кикот женски. Осврнусмо се неколико нас назад. Видимо две женскиње. На рукама носи свака завежљај. А поред њих корача момак у војничком оделу. — Помоз' бог, момци! — ноздрави нас војник. — Бог дао добро! — прихватимо ми, па застанемо, те се помешамо с путницима. — Аха! Ово су оне две прије наше, што те онако усекоше! — примети један од нас оному шаљивцу, што је пре сахата заподео био разговор са овим планипкама тамо па дединачком друму. — Ми смо, да! — одазва се једна, као да вели: »Ми, иа шта ћеш?«

— Па ето смо опет заједно! дочека онај. Пратилац њихов се обешењачки насмепти, као да вели: »С вама не хтедоше. а мене примише у своје друштво.« »И уза једног тебе,« мислим ја, »сигурније су, чини ми се, него уз оволико нас.« — Хоћете-л и ви у Раваницу — пита војник. — Ако бог да! . . . А ти, иријашко! — Како не бих. Још пикад изосгао нисам. —- Пустила те власт, а? — Пустила, да! И да није, мислим, украо бих се. Зар нам је једном, боже, па то заиграло било срце од милипе! Војник! На њему туђе рухо! Ал у грудима срце, у жилама крв косовска. Дао бих сад за оно осећање онолико века свога, за колико ме од то доба толико сујетггах нада заваркивало,... кад бих могао повратити оне ружичасте слике млађане маште, што ми излажаху тада у том народном слављу, као што никад више толико утрнулих ми нада оживети иеће, па ,ма ме за оно мало века, ако би што још и преостало, и опет варале. . . Из разговора дознамо, да су ове две девојке из Каменице, да и оне иду у Раваницу, али ће најггре ноћити у Лединцима код некаква рода, па сутра пре зоре у манастир. Војник иде пајире кући у Лединце, иа ће и он тако. . . Пред нама се зачу одмерено ударање са звона. — Ево Ледипаца! — кличе наш војник. То беше сахат са црквене куле лединачке. Као спомен из далеке прошлости сетно. . . чаровно разлегаше се сваки куцањ по вечерњој свечаној тишини у нланини, . . . као спомен из прошлости, која се вратила, иа нас чека, а ми јој идемо на сусрет. Звуци иам ти прострујаше кроз крв, па живнусмо, те се" осоколисмо. — Ево Лединаца ! — повикаше исиред нас, који понапред умакли беху, па спазили већ неколико првих скромних кућерака убавог села планинског. Као кад у опаспом каквом тренутку нрепелица крикне, па се препелчад њена раштркају, док си тренуо, да пиједно наћи не можеш, све да имаш очи соколове, . . . тако се ми на тај знак, док си тренуо, напротив искуписмо један уз другога и нађосмо у збијеној чети, а у сваког за шеширом зелена гранчица. Ко се уз пут и није закитио, сад то иије нронустио.