Stražilovo

921

СТРАЖИЛОВО

922

стала и довршујући једним белим цветом своје дело у осмејку рекла, како би добро било, да мало одахнемо и за даљи пут се поткрепимо, и ми смо се сами у духу зачудили, да нисмо осетили ни глад ни умор. На једном лепом месту, откуд нам је између дрвета диван изглед отворен био, нрућимо се по старом римском обичају око пљоснатог, маховином простртог пања, који нам је место мензе послужио, на земљу, а Јулија извади из котарчице, коју дотле у руци ни приметио нисам, више ствари, него што би човек и помислити могао. Показа се као снег бео чаршав, који наша домаћица на природан сто простре, за тим ево и разних јестива, две боце вина и три златним лозним листом овенчане чашице. Тај једноставни ручак никад нећу заборавити. Владала је мртва тишина, ни лист се над нашом главом макнуо није, с раширеним крилима стајао је непомично лептир на угрејаном камену, а на спуреном цвету дремала је лења мува, сунце припекло песак и мајчину душицу мало даље пред нама. Но ми смо се одмарали у пријатном хладу, у сени високих дрвета и гледали у далеки зажарен-и крај, који ми се с тог места у сасвим новој красоти појавио. Између сивих стена пружило се глатко језеро, а за белим песковитим порубом његових обала светлуцале су куле и кубета, иза њих се пружила долина, оживљена силним селима и летњиковцима, те се дизала све више и више, врх се виђао за врхом, брег за брегом, шарене боје прелазиле су у сиво-плаву, све блеђу и блеђу, док се тамо у недогледној даљини није повукао ланац швајцарских високих брда. Једноставну ту част зачињавали смо шалом и досеткама. Говорили смо о времену, о Јулијиној китици, о гоидолијеру, а расположење је било у највећој мери. Драгојло се сав променио; и последњег трага од сумора нестало му са лица, очи су севале, а на уснама се разиграо сладак осмејак. Само му једанпут прелетила преко чела сенка обичног озбиљног назора о животу. Наиијем се вина, иодигнем чашу према светлости и рекнем: „бога ми, етикета не лаже!" „Не кунитесе", рече Смелић опоро. „Све је лаж и превара, што је на данашњем свету. Само су етикете остале и ништа више. Остала је етикета вере, легитимитета, родољубља, слободе, хуманизма, народних права и друге те, како се не зову, етикете, под којима политички и други трговци данашњег столећа продају своју оплачину. А у очи ти се смеју, ако им верујеш, да су те лозинке нептто више, него лажне дућанске етикете." Ућути за мало, пре1)е руком преко чела, те настави даље као сам себи:

„па ипак, ако имаде за оним снежним ланцем још срдаца, која бију за праведну лозинку, у којима се нигда неће угасити носледња, божанствена искра, то још не очајавам! Шта више, чујем тајно, тихо куцање тих далеких срдаца и у здравље њихово пијем ову чашу!" Притом подигне главу, подбочи се лактом, погледа одушевљено на север и махне својом чашицом, као да их хтеде поздравити. Јулија, која га је за то време са чуђењем посматрала, нагне се к њему и куцне се. Ја сам при том свечаном појаву некако хладан гледалац био. Али се брзо врати забава на стару меру. Вино и живи говор дадоше Јулијиним образима прекрасно руменило, а очи јој се расиламтитпе, да су из њих све искре искакале. Кадгод је погледим, обузме ме нека неодољива чежња, пун страсти сам посматрао ситне меке прстиће, таласање бујних груди, које се на утегнутој хаљини тако лепо видило, па онај бели врат, а кад би се моје око с њеним сусрело, одмах би се затворило, кармин би на образима побледио, а прстићима би чупкала меки ћилим од маховине. На предлог Смелићев кренемо се даље. Брзо смо дошли до манастирских развалина. То је заиста ретка слика била! Ту су стајали сиви испуцани зидови, чије је камене руже, љиљане и друге шаре рука времена превукла маховином, као зеленом кадифом. Кров је сасвим порушен био, а место њега рашириле се горе лиснате гране. Сводови се још могли видити, али су били јако испуцани, гдегде и порушени. Над свом светињом се још само танка кула гордо дизала, само што је крст на врху већ сасвим захрђао а кроз прозорчиће се видила звона. Уђемо унутра. Нека нас тајанствена тама обавије. Гдегод је какав прозорчић био или каква пукотина у зиду, свуд су провиривале гранчице од ораха, јасенова и разних других дрвета. Малтер је већим делом олао био, али ипак се овде онде на зидовима видели остатци стародревних „молераја". Од свега је једна» слика још најбоље сачувана била; на њој је била мати божија са Христом на руци. Та грдна слика стајала је чело олтара, од ког су још ступови, маховином обрасли, остали. Баш над њом се један део од свода срушио а кроз широку пукотину продирали су сунчани зраци. Као суво злато сјајила је величанствена светлос.т са плеха, који је у виду полумесеца овијао главе светих. На лицу богомајке видио се онај матерински понос а са сином божијим на руци, јасно осветљена у великој тами тих развалина, изгледала је као нека, надземна ПОЈава. (Наставиће се.)