Stražilovo

925

СТРАЖИЛОВО

926

га спуетили у јаму и кад је дошао до неких гвоздених врата, ту га ухвати велик страх, па у страху повуче за конопац а они га узвуку горе. .. Пма томе већ више од сто година. Дође један воденичарски момак у Бург. Кад га у Бургу опију, онда га спусте на једном конопцу у јаму. Кад он тамо, а онде је било све светло и нађе четвора врата: једна на исток, друга на запад, трећа на југ, а четврта на север, и на свима су биле жуте браве, а пред свакима је лежала по једна велика змија. Кад опазе змије воденичара, а оне исподижу главе. Онда се овај даде извући натраг из јаме. Гдекоји казују, да нема више, него двоја врата. Од града има под земљом пут до тамнице Котбуске. По граду том врзу се вештице, особито ноћу. Коњи зазиру од њих, јер живинче види боље, него човек. Стари цар вендски јаше без главе по хуму; пред зору се виђа једна сва у бело обучена женска, а дању малени црни људи. Биђа се и пламен, који хода зими по леду. А на дну јаме има златна колевка, сребрних ножева и виљушака. „И у граду. има једна женска, која је опчињена. То је ћерка цара вендског. Она седи сасвим на дну и мора да сашије дванаест кошуља, али само по једаред може сваке године иглу забости. Кад буде готова, онда ће се ослободити и она и цар. Досад је већ сашила седам кошуља. Кад би је ко отео, чини би сиали с ње; али ко би то смео! „Цар вендски опчинио је град и све, што је у њему, зато, што има ту много блага, и што мора да остане све, као што јесте. „Једанпут, али томе има већ више од сто година, кад је чувао Урбенц коње за градом, види, да излазе из града кола, у која су упрегнута била четири пса. Пси се упуте к Скмогрову. Урбенц приступи к њима, да види пгга је, а један га пас уједе. Уз кола је ишао мален, црн човек. Урбенц је умрво од страха. „То су била четири врло светла хрта, што су вукли кола. Из чељусти њихових излазио је пламен^ па је летио ноћу по зраку. То је било благо цара вендскога, што је пренесено у Крибат. На том месту има на Спреји мост, преко којега је обично цар прелазио. „А још касније дође опет један воденичарски момак, па упита: где је цар, а од њих је хтео да дозна, шта се учинило с благом. У воденици кажу му, где је цар, али за благо нису знали ништа да кажу. Онда рекне момак воденичарски, да ће он ипак дознати за њ, и упути се граду. Први дан није могао да дође до цара, па ни други; али трећи дан дође у згодан час, и дође до цара, па му рекне: куда си оставио благо, што је било закопано у

граду и оне хрте, што су га однели? А цар му вендски одговори: међу Бургом и Магдебургом има велика липа, под њом је закопано. Воденичар није могао ништа више да дозна од њега." Да се вратимо к нашем путу. Била је недеља, кад смо дошли у спреску шумадију. Слушали смо најпре неколико часака проповед пастора бургскога, од које нисмо дабогме разумели ништа, јер је говорио језиком српским, а после нам је била прва брига, да нађемо поузданог лађара, који ће нас превести кроз силне савијутке спреске шумадије. Један ондашњи сељак ногоди се с нама по врло малу цену, и обећа нам, да ће нас одвести до прве гостионице сеоске, а остале су. у вароши ЈГибенау, па нам даде одмах некакав чамац, правог губндушу, који је комодно могао носити највише два човека средње величине. Кад се укрцасмо нас четворица, рачунајући и њега, у чамац, вода почне запљускивати у њ, и како се који макне или пружи руку, чамац се одмах накриви и вода покуља у њ, али је вода била плитка и није нам могла наудити, него само што нам је иоквасила обућу. Нећемо далеко. После препловљених једно тридесет корачаја чамац наседне; наш веслар скочи у воду, да олакша терет чамцу и да га опрости сметње, иосле уђе онет у чамац, и ми се отиснемо даље, али носле пет минута наиђемо оиет на штогод, што нас задржи. Међутим рашири се мало по мало канал, по којем смо тобоже пловили, и постане дубљи; јер је добијао сваки час нове воде из иоточића, који се са стране сливали у њ, те смо имали очевидног изгледа, да ћемо се окупати у Спреји. Али ипак нрођосмо, да не запнемо нигде, и стигосмо сретно до првог пристаништа, то јест до гостиоиице. Ту нам изнесу огромну чинију пуну рака, који би били деликатни, да нису кувани по несретној куваричиној мисли у маслу. Усгупимо дакле раке нашем Србу, I који није делио с нама наших предрасуда о масним јелима, а ми се наклописмо на друга јела, која нису била рђава. Ту се тек склонио наш вођа, да нам покаж-е свој народни псалтир, који је донео из најближе воденице од иоследњег потомка царева српских. А за љубав чаше вина, којом смо га ночастили, пристане и на то, да нам иреведе из њега неколико редака и да нам удуби у памет неколико речи из свог језика. Али је дан био већ на измаку, а нама је било до тога, да стигнемо једним уским каналом, као што је био и досадањи, у Љубенаву, где смо хтели да се послужимо опет жељезницом; ако нам то не би испало за руком, морали бисмо преноћити гдегод на путу. С највећом дакле опрезношћу заузмемо опет своја места у нашем губидуши чамцу, и једва смо