Stražilovo

927

СТРАЖИЛОВО

928

смели да се обазремо из њега, и да бацимо још један иоглед на ту насеобину бургску, на тај створ Фридрика великог. Међутим, после по сата, Спреја се рашири опет, а наш бродар уочи у једном поточићу на страни чамац, који је био већи од нашег губидуше, па га узме, да нас вози на њему даље а свој мањи остави место њега; и тако се опрости и наш друг, чиновпик пруски, сграве, која га је мучила досада. Могли смо се сад мицати и мењати места без сваке опасности, и није било тешко искрцати се из њега. Ми смо се и послужили том згодом, па смо се искрцали код Лејпе, која нам је била уз пут. Спреја је постајала све једнако већа, то је била сад већ лепа река, једва јој је могао наш лађар да дохвати дно веслом својим, а у бистрој се води њеној огледало сунце, које је било на заходу. У шест сати искрцамо се у Љубенави пред чувеним дворцем грофова линарских. Тај дворац опасан је врло густим парком, у који не улазе без страха путници, који, као ни ми, не бегенишу змије. Другде се води свуда немилосрдан рат нротиву тих слабо љубљених сгворова, који су преварили у рају нашу општу матер. А Линари узимају у заштиту гамеж, и забрана стоји на табли за оне, који улазе у парк, да се не сме у змије дирати ни узнемиривати их. Династе преске шумадије терале су љубав своју према змијама тако далеко, да су их држали у својим ризницама. А ево зашто: У стара времена, тако се приповеда, било је у рукавцима Спреје тма божја водених змија, међу

којима је било и крилатих. Те су змије имале свога цара, који је био велик и носио на глави круну од слонове кости. А та је круна вредила небројено благо, и ко би је добио, био би нечувено богат. Први Линар, који је био јунак и коњаник, дочује за то и одважи се без оклевања, да освоји ту амајлију. Знао је, да цар змијински одлази обично са својом пратњом на једно острво, где се играју и онда цар скине своју круну. Једног лепог дана просгре јунак Линар бело платно по оном месту, на ком оставља цар круну, кад стигне, а за платно привеже узицу, па онда се сакрије с коњем у једну гушту. Наскоро дођу змије, да се играју, и цар метне своју круну на платно. Онда тргне Линар наједанпут платно к себи, зграби круну, иа скочи на коња и иобегне с њом. Змије нагну за њим у потеру, и биле би га стигле, да им није бацио на пут своју кабаницу, коју су нашли после сву прорешетану рупама. Зато су Линари тако богати. Као што приповедају људи из Љубенаве, тај дворац грофовски стоји управо на оном месту, где је остављао цар змијински своју круну. У осталом нема тај дворац ништа знаменитог, нити има шта више, него и варошица Љубенава, која производи краставце а доста је далеко од жељезнице. С тога смо једва стигли на време и попели се на кола, која су нас одвезла натраг у престоницу. Не види се сваки дан земља изгубљена, ни парод као што је овај. Ми смо задржали најлепши спомен на тај пут. 0. гшп Жиу&еп. С\Г\5Ш"Ј

ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ,

1)1Е 8ЕКВ18СНЕЖ ])У1\Л8ТЕХ СКШЈЕУХС. Ет ВеЉа^ улгг СгевсЈпсИе уоп Моп1;епе§то. Уоп Егаии М1 к 1о81 сћ, тпгкКећет МИ^ИеДе <1сг кат. АкаЛегше <1ег ЛУЈззепасћаЛеп. — УУшп 1886. 1п Соптшвтп ће1 Саг1 Сгего1<Т8 8оћп, ВисћћапсПег с1ег как. Акас1епие <1ег УУтвепзсћа&еп. Прештамнано: Аив <1ет Јаћг§ап§с 1886. <1ег 8ћиип§8ћепсћ1;е с!ег рћИ.-ћм! Сћгзае с1ег ка1в. Акас1енпе <1ег УУтвепвсћаДеп. СХП. Вапсћ I. Нс& 8. 29. и т. д. Сриски госаодари ЦрмојевиЛи. Прилог историји Дрне Горе, од Фрање Миклошића, правог члана царске академије наука. У Бечу 1886. -и т. д. коло велике 8°. стр. 66. цена? I. Седам иисама сриских од године 1523. са преводом им немачким истог доба — изнесе нам на

свет велики и славни словениста Фрања Миклошић у тој својој знаменитој расправи, коју зато и написа, те смо ради, по обећању ево да је прикажемо поштованим читаоцем листа овог. Та писма сачувана су и нашла се у Бечу, у архиви ц. кр. коморе дворске (сад у архиви заједничког мииисгарства финанције) у завежљају под бројем 18.579. В. А. 174. Писао их на „Блату (језеру) Скадарском" поменуте године 1523. Скендер-бег ЦрнојевиИ „санџак (цара турског намесник) црногорски и приморски и свој земљи дукљанској (Зети) господин" — на руке дужду и господи млетачкој, и још другима тамо у Млеткама (Венецији). Писма су ова знаменита за познање српског језика и правописа оног доба, пре триста и шесет и три године ■— па онда и ради сувременог