Stražilovo

905

ОТРАЖИЛОВО

906

јесу л' и енгече мекане — глад, ослободише нас, те . . . Даје било стати па видити, колико се руку маши оној унци иа столу, колико оним корпама. И док се руке раскрстише плану са стола упка, па поготову и корпе остадоше празне. Да је било стати па гледати, како слатко пријаше тај присмок, како пуцају заушњаци, као да је не знам пгта,... и болан би глади осетио. А око домаћина се искупило неколико биранијих људи, све, рекоше, одборници и скупштинари у општипи, па се нешто договарају. На другом крају шушкају опет наши. У један мах цикну испод капута једном од хација егеда и уз њу завришта неколико тамбурица, ђачких посестрица; али не, не вриште већ све нодвикују сићане жице, па се надмећу несташним својим звуцима са милозвучном егедом. Ова се опет раздрагала под вештом руком свирачевом, па лети преко зкица танко гудало, видиш само облик полукруга, те не зпаш, шта јој је. Већ се ухватило неколико друга за рамена и већ чујеш, како лупкају ноге о земљу, а куцка.ципела о ципелу. Мало по мало поче се хватати и лединачка омладина, па не потраја дуго, ево и девојака, изнајнре као да се краду, па успијају, па онда све вољније, све слободније, док се не разави коло широм по авлији својски, српски, ђачки, момачки. Дакако, залетише се и подскочице. Најпре се усудише гости, ђаци, понда се отегпе и лединачки момци. В1то су ђаци знали из Бранкова »ђачког растанка«, то су и истрошили; али ватрени планинци као да из рукава ваде све нове и новије, све жешће и несташније, па крешу као варнице. Мрак се подобрано спустио, а по небу се пале кандиоца, трепере већ звезде. Месец се помаља иза планине, чини ти се, ту је иза горе, па просијава кроз зелено лишће као , . . Онда сам видио, шта значи, што у народним песмама кажу за горског хајдука: »Сјаје му се токе на прсима као месец од четрнаест дана, кад просија кроз гору зелену.« Наш добри чича, тутор, стао крај кола, па гледи омладину, па му се зажариле и очи и образи ни одашта већ баш од милине. А честити стари свештеник стоји у кругу отаца лединачких, па се смеши, па ужива, те нас опомиње и стигаава: — ЈЈакше, децо, лакше. Уморни сте већ, па ћете се још већма уморити.

Е, сад баш удри, да покажемо, како младост не"зна за умор! Добра стара дупго свештеничка! Сећам се благога лика твога. Сећам се очинске доброте твоје. Па кад се сетим тебе, сетим се и онога старца Уроша Бранковића, кога песник »црне клетве, што и на невине нада«, клетве косовске, овековечи као трпељивог носиоца те клетве. На твоме лицу пе видех, додуше, ни трага те клетве, ти је, дакако, ниси ни заслужио пи иосио. Тек твоја лепа старачка прилика, а вече у очи онога дана, када је она цриа клетва на црног издајицу косовскога загрмила из гроба српске слободе, да и иа невине падне, — подсети ме тако оне лепе слике српскога свештеника Уроша Бранковића »у питомом Срему, у тој красној Фрушкој Гори, поред Дунава, у селу Р—«, гато нам онако песнички наслика Радан-Змај песник у својој нриповеци: »Видосави Брапковића«. . . Мир дугаи твојој, а лака ти земља фрушкогорска, под коју си већ ноодавна легао, добра старино! —Децо, да вам кажем нешто! — повика поп-Стева па играче. Коло се расквари. А свештеник уђе међу нас. — Ово је већ касно у вече, — поче он. — До Раванице имате одавде још добар комад планине да нрепешачите. Ја вам светујем, да преноћите овде. Ево ови добри људи су дошли амо, да вам понуде конака. Старци климнуше у повлад, па се и они примакогае и помешаше с нама. — У манастиру је вечерас силан свет, немате се где одморити; а вама треба сутра цео дан бити на ногама и да се још здраво повратите у Нови Сад. Ми се стадосмо згледати. — Послушајте ме, — дода домаћин. Сноразумесмо се. — Живео! — заори се из нагаих грла. Е, бапг се и Лединчани обрадоваше. Па добри л>уди све се отимају, ко ће випге нас да новеде у свој гостољубиви дом. Отпевамо ту јога коју песму, понда ћемо да се разиђемо на ноћигата. „Заљуља се збориште к'о вали, дуги вали мора икарова, кад запуше Кожава и Јуже, хучног маха из облака плаха. Као кад ЗеФир на н>иву навали, те се н»ива класјем преугиба, тако нагну васцело збориште. Кличу, јуре, кућама се журе, испод њих се све прашина диже."