Stražilovo

907

СТРАЖИЛОВО

908

Е, тако је, — 81 Псе! ехетрНа 1п рагуо §гап(Ш )И8 иО, — изгледало у тај мах у убавим ЈГединцима, када почесмо да се разилазимо на ноћишта, , . . . тако, ако је слободно испоредити ону громорну журбу Ахејаца под уличавом Тројом, гато Омир онако класично онева, а наш преводилац тако дивно препева, ако је слободно испоредити тако величанствен нризор око ахејских лађа с овим скромним иризором у Лединцима. Ми, — не буд' замерено нашем самопоуздању и самовеличању! — и замишљасмо наш поход опда од прилике тако нешто — омирски, ајдучки, осветнички, . . . негато хаџиј ски, поклонички. Мој побра Дугаан и ја падосмо у некога добра домаћина на ноћиште скоро на крај села. »Није то палата, већ кућа малена, с поља је и данас јога неокречена.« Гостољубива домаћица нас дочека и прими вољно, па нас одмах предусрете: — Децо, јесте ли гладни? — Нисмо, мамо, гладни, колико уморни. — Ја сам наместила већ за спавање . . . Одите, децо, замном. И одведе нас у гостинску собу. — Сад ћу ја донети макар мало сира и хлеба. — Хвала, мамо. Нипошто, умор нам је жешћи него глад. — Немојте само да сневате комађе. Слатко спавајте ! . . . Овде спава обично наша Славујка, ал кад имамо гостију, њено место није вигае ту. Рече и изиде. Остасмо нас двојица сами, Душан и ја. Загледамо се. Погледамо један у другог, понда унаоколо по соби. Дакле, ево нас усред светилишта Српкиње девојке. — Славујка! — рече Дуптан. — Славујка! — прихватих ја. — Ја јога не чух тако име. — Ни ја. — Биће да јој мати тепа од милоште. Било како му драго, тек је неизмерио богат наш мили српски језик. кад хоће да даде одушке својој милошти и нежности, као што је неисцрггаво и само врело те милоште и нежности, — срце српског народа! Диван си, народе српски, кад љубиш и милујеш. Али си и ужасан, кад мрзиш и кунеш! С клетве твоје ево пет векова растрзају се удови једног народног тела и не да им се саставити. Што га

још у заједници држи, јесте љубав према својој крви и језику. Иа када та љубав једном споји раскомадане удове народног тела, тегако оному, па 'кога скрва »таку силу сврх небеса суд божије правде вечне!« . . . Стани, да одахнемо мало у овом овде храму невиности, у Славујчином вајату! Како ту све дивно мирише! Како је све чисто па бело бељано као снег! Соба, дакако, пониска и потесна. Два омања прозора гледе у башту, сад су јога отворени, а застиру се белом завесом. Између прозора је у прочељу икона светога ђурђа на коњу, како аждају обара, без сумње икона загатитиика дома и породице нашег домаћина. Иред икоиом на повећем столу, застртом белим чаршавом, гори и праска кандиоце, — обична проста чаша, у њој до пола вода, изнад воде зејтин, на зејтину крсташ пловац, а у пловцу стењак, — гори и дрхће слабачки пламен на стењку, — дрхће, како је страшан спомен Видова дана, у чију славу је препаљен. Иза. иконе провирује на једну страну кита босиљка, привезана црвеном свиленом траком, — спреман стоји, да њим свегатеник благослови освећеном водицом дом и у њему живо; а с друге стране смиље и ковиље. У оквир утутнута на хартији незграпно пасликана по свој прилици слика мајке божије, исгјод слике срце, ленгер и крст. знамење вере наде и љубави, очевидно са завоја с медепих колача, — на сваки начии мио сиомен нагае младе домаћице, коју истерасмо из њеног рођеног вајата, — спомен са манастирске славе прошле ваљда године. У угловима с обе стране прозора по један кревет, а уз кревете клупа игаарана шареним бојама и разним шарама. Иза врата чивилук, а на њему свечано рухо голубице нагаег домаћина; све ту спремљено, само да се обуче, па да погаета међу друге. С друге стране се напела незграпна пећ са заиећком, а у запећку неколико нових саћурица у приправности, кад се ваљда свакидагање изаргају. Између банка од пећи и кревета гаарен сандук, у њему без сумње даровно рубље домаћинове удаваче, — све прћија носилице онога песничког девојачког имена, гато га мало час нрви пут чусмо. На белим дуваровима изнад кревета нема слике, а не може ни стати, како су високе креветске хаљине. Горе између гредица утуткане иове кагаике, ножеви и вил>угаке. Јога да сноменем бојадисан орман и на њему неколико гаарепих чаша, у чашама по једна гуња или жута боровица,