Stražilovo

913

914

твојом крвљу прели гробове њихове! Иди, освети их!« Сеје браћу љубе: »иди брате, иди, тамо су сестре иаше, које се толико и толико патиле, потеци, ослободи их, номози им!« . . . * «■ и= На Дрини је цвет јунака, цвет омладине! На Дрини је много бораца. На Дрини је понајвише добровољаца »ешкија«, што похиташе да помогну угњетеној браћи својој. Та погледај оно голобрадо доре, како му је нежно лице, нежно тело. Како га је прежалила мајка! . . . претегао опанке, набио шајкачу на главу, а белом грчевитом руком чврсто ухватио осветницу српску, та нушка му је све! То је млађан Сремац ђак! Похитао у свети бој! . . . . Гле, тамо онет Срба из Баната, Србина из Бачке, са свих крајева похиташе Срби! 0 племените душе ! Дичпи Срби ! Па гле тамо веселога Талијана, борца из редова сла.вног Гарибалдије, како му лице казује: ја сам још из опих јуначких времена!.... Па Руса погле, на лицу му север гледаш а У С РЦУ жа Р врсна јунака! Видиш ли ону малу гомилицу, како је села, па се весело смеју, па се разговарају, у шали време проводе, а кад нм се грло осуши, како слатко натегну чутурицу! Све је у тој гомилици весело, само два лепа и млада лика снуждено гледају пред-а-се. Ко ли су то? А гле наших старих познаника! Та то је Светислав и Драгољуб! Драгољуб је обукао опанке, припасао муницију, метнуо шајкачу на главу а пушку своју пригрлио чврсто, па се тако тужно у земљу загледао Светислав је доктор. — А шта си се ти ту скуњио, као да ти нису све козе на броју! — викну ешкија један Драгољубу. — На, пи! — Да, да, пи! — и пружише му чутуру. — Нраво велите! дај амо ту чутурицу! У славу и част нашег победничког оружја! ■— и натеже. — Ура! Ура! . . . заори се. — Дед, Светиславе. Бог зна, хоћемо ли се још кад видити! Дед, новуци једном у моје здравље! Драгољуб пружи чутурицу Светиславу.

— Ах, којешта! — и прими чутурицу из руке Драгољубове. — _ 11а да, ти сада идеш у Београд, отуда Бог зна, камо ће те определити, којој чети, а ја остајем овде, па с тога ти то и велим. — А веруј, да бих и ја радо остао овде, да с вама воју.јем заједно, али дужност, шта ћеш! У том дође ешкија један и даде Светиславу нисмеио. Светислав одвије писмо и нрочита ово: »Ио вашој молби а с обзиром на то, да имате фамилијарна посла, даје вам се одсуство од шест дана за Београд« Светислав брзо стрпа писмено у џеп. — Ето видите, и маршруту сам добио. — Дакле идеш? — Да! — Па срећаи ти пут, иобратиме драги, мили дру/ке мој из детињства! Ако кога од напгих у Београду видинт, поздрави их све. А ти кадгод будеш имао прилике, ти се, брате, јави, то ти је могућније него мени! И Драгољуб загрли Светислава, и опи се пољубише и опростише — Командант . . . командант! — зачу се са свих страна. Сви скочише па ноге и поставише се у достојап, званичан ред. Јуначни Влајковић јаше на своме дори и приближује се логору. — Помоз' Бог, децо! — Бог помогао! — из хиљаду се грла зачу отпоздрав омиљеном јуначком. вођи. — Јесте ли ажурни, спремни? А тако, тако ваља! Ајд, ајд, па ћемо скоро, ако Богда!.... — Живио! . . . опет се заори. И јуначки вођа оде даље. * % * Ужасна је праска! .... Добровољци су упали у Бељину те по њој бојак бију! Страшан је то бој! Та то је нрви српски бој после толико година а бију га по избор јунаци! .... Чуј цику, чуј писку, слушај пуцањ, гле како се нуши варварска крв ... слушај топ, како бесомучно као вулкап риче, и гле ... пламен!... Бељина гори! Много је рањених, много мртвих, много заробљених * * * »Аг§о« се креће за Панчево. Ко ли је оно, што се онако лисичасто шуња поред иристанка ?