Stražilovo

917

СТРАЖИЛОВО

918

— али гле, — и сада спази Анку како изгледа, — а шта је теби, како то изгледаш? — Мало се госггођица потресла, — е, знате, како је, — додаде лукаво смешећи се Светислав. — Како то да разумем? — Па лако за Бога, један је наш варошанин погинуо. — ћутите! — скочи Анка као тигрица на њега. — Исмевати свога друга и смрт онога који је за срнство умрво, јели то лено, јели то поштено ?!« — Али, шта је то?! — Оче мој, исповедићу се, па ма ме с места убили. Ви знате, оче мој, Драгољуба? — Аха, знам, знам, — иронично одговори старац. — Да, ви га знате, али дух његов познавали нисте, — ах оче, ви више ћерке немате, јер знајте, ако је ишта на свету било, што сам љубила, обожавала, то је он, он. оче мој! . . . И он је мртав, а с њиме су мртве све моје наде, сви моји идеали, ја више нисам нингга јер сам га љубила .... љубила, оче — и ту Анка гушећи се у сузама клече пред оца. Мраморно срце пуковниково уздрхта, ои увиде, да је отац, да га овакве сузе кћерине могу дирнуги. — »Дете, јадно дете ! — и диже је себи. — »Ах, оче мој! — И очајање је још већма обузе, јер оваквих благих милих и родитељских речи још никада не чу од оца свога. Светислав је био норажен. Он, у кога је срце тако покварено, и он опази, да се далеке и строге ствари такнуо, те чисто уздрхта од помисли, какав ће конац бити свему овом. — Господине, ја знам, обећао сам вам нешто важно, но ви ћете бити тако добри, да изволите сутра доћи, — видите и сами, да — 0 молим, молим —■ узе свој шешир и палицу. — Госпођице, ја вас молим, да ми опростите, ако сам вас што увредио, е, али шта можемо, ко је мртав, тога више нема! Ја се клањам — па изађе из собе у себи ликујући. * * *• — Сиромах Драгољуб!. . . Умрво је! Ранили га па умр^о!. . . — 1Га нека му је лака земља! — Ум.р1>о је за Српство! — За народ је пао! Такви се разговори и уздаси пролеваху по

К., откако је Светислав показао извод мртвих и рањених у рату 1876. године. Кућа,. у којој је становао Драгољуб, постала је пуста. Мрачна кућа, суво лишће на дрвима, тихи поветарац, који је кретао то суво грање, мртва тишина, која се онуда простирала, све је то јасан доказ, да је ту жалост ... туга... Драгиња седи мирно у соби својој; она је постала кип, постала је мрамор, откако је.чула, да јој је брат погинуо! Ах. брат, који јој беше све и сва! Тешка је то туга! Она је мислила. помишљала је, да има Бога, мислила је, да има светаца, помишљала је, да то Бог, да то природа ие може и неће дозволити, да она овако сама и самохрана увене нестане! Увек је са топлом молитвом прилазила оној старој икони св. аранђела Михајила те је само њему тихо шаптала: — Јели, јели, да ће доћи мој брат? Побра Драгољубов свега је једанпут био у кући свога друга и брата, и свега је једанпут рекао сестри за утеху: — Бог ће дати бол^е! . . . * * — Еј, кћери моја, та зар нећеш већ једпом пристати на силне моје молбе? Па зар ти ја ништа, ама баш ништа нисам ? Тако је тепао господин Никола својој јединици. Тако је он мољакао и претио красној Анци, ево већ два месеца, не би ли већ пристала, да заборави Драгољуба и пође за Светислава. — Ах, оче мој! . . . — Дете моје, та он је мртав, тим пре треба да пружиш руку његовом побратиму, који ће ти заменути Драгољуба — Никада, оче! . . . — Али ти ћеш данас казати, да хоћеш, ја ти то као отац заповедам, ја то хоћу, и тако мора бити! продера се наједаред стари пуковник. — Оче, ја ћу умрети — промуца Анка, а бисер-сузе стану се котрљати низ дивно лице. — Умри, кад је до тога дошло, али ти Светислављева жена бити мораш; ја сам му реч дао. Тврдоглавство за тврдоглавство. А најпосле шта ту ово или оио ! Он је ваљан, поштен, храбар, био је у боју, има колајну за храброст, свршио је медицину, и код мене стоји у великом поштовању и важпости, јер је човек, који