Stražilovo

983

СТРАЖИЛОВО

984

НАРОДНО 5) А Ч К И СПОМЕН (СВР '^ИЖисмо се дуго могли задржавати у трапезарији, те ни уживати у томе, вако народ себи тумачи разне оне прилике на сдици тој. Морадосмо се пожурити на црквени кор, да се за времена понамештамо, јер ће служба ночети раније него обично, да и литију обнесу око цркве. Нама се придружило и неколико ђака с карловачке гимназије, те певасмо службу, што је из народних уста прибележио Корнелије Станковић. Еада би од мене зависило, никада ие бих ни допустио, да се икоја друга служба пева у црквама и у приликама, где се скупља народ у толикој множини. Бадава! Што је најлепше народне појезије, Вук ју је скупио. Штојенајлепгаих српских мелодија, Корнелије их је прибележио. Појати народу другу какву литургију, па нека је не знам ко сложио у ноте, и нека је сложена не знам. како вештачки, толико вреди, колико и кад би му читао песме о Краљевићу Марку и у опште какву народну песму у туђем каквом језику. Оставите страпе комнозиције у варошима. Народ хоће да разуме, шта му се пева. А ако не разуме, не само да ће изаћи хладан из цркве, него ће се у својој рођеној богомолш осећати туђ, стран. Доста је, да се облагороди чуство народно према лепшем иевању, кад оно пјеније, гато га слугаа сваки дан у својој сеоској цркви, чује којом приликом (кад би могло бити, дакако, и чешће) удесније и складније, кад га чује, да се пева онако, као што треба. Једва прионе за његово срце и каква уметничка несма, — па и та мора бити проникнута скроз духом народне појезије, а како ће вештачка мелодија, па јога црквена, а накаламљена бог те пита каквим туђинским извијањем! . . . После службе нотражисмо гусларе. Где сам мислио наћи највише одушевљења, ту га најмање нађох. Јер то нису гуслари, они нрослављачи српске негда силе и госпоштине, то пису будиоци српске свести у оиој дугој и мучној ноћи носле Косова; то нису оно, што сам ја мислио, него се ту нанизало с обе стране пута од црквене порте, па скоро до ћуприје, што води преко потока у Врдник, нанизало се ваљда све, што је кљасто и богаљасто, хромо и слепо са све четири стране света, па кука и мољака, вије се и превија,

СЛАВЉЕ. 3 ФРУШКЕ ГОРЕ. втак.) плаче и богоради за милостињом. Јадих јепогледати! Онај пева: »Даруј, роде!« — па удесио, да би му се камен смиловао; други само дречи, као да нема људског гласа; трећи Боже, опрости! И милостива срца дарежљиве руке не могу да нрођу, а да поједаред не добаце божјацима у шешир какав мален дарак. Ал где су гусле? Где је Тома слепац, што га још Коста Руварац уписа у сноменицу, да се спомиње уз Вигањића и друге гусларе? Украј пута поред једног јаблана уокружио се силан свет, иа се они од остраг на нрсте издижу, да иреко рамена својих предњака боље виде, као да траже неког у средини. Примакосмо се и ми ближе тому кругу. Из средине чујемо сетне звуке јаворових гусала. Бага брујаху познатим начином завргаетак песме гуслареве. Ту беше Тома. Е, жао нам, да баш у тај пар заврши песму своју, па ће да се одмара неко време, да после нову започне. Неки се одмичу из круга, па одлазе, бацивгаи дарак гуслару у крило. — Бог те живио ! — Бог да прости! — Е, бага му ваља песма! — Где научи само ? То беху примедбе оних, гато одлажаху. А многи се не могогае зар маћи, него стали, па чекају и другу. Неки ће опоменути Тому, да пева ову или ону, гато .је лане од њега чуо, па му се допала, или је можда чуо од другога кога, па би волео, да је и Тома каже! Гусле се наше не могу допасти у туђини; неће се допасти ии глас, како се песме наше уз њих казују, — али су Србину прирасле за срце и на њему показагае ето и показују јотп и данас неодољиву снагу. Не могосмо се ни ми удалити, а да бар једну не чујемо од тог гласовитог сремског гуслара, последњега ваљда у нагаим крајевима.. Таман кренусмо, да оставимо дружину око гуслара, а ето иред нас Раде и Славујке. — Ако се и трећи нут сретнемо, морамо се почастити, — пагаали се Рада.