Stražilovo

989

СТРАЖИЛОВО

990

клонио сам к њојзи главу а ватрене усне букнуше у пламен при врелом пољупцу на малој, дивној ручици. На мах скочи с камена а очи јој у ужасу погледаше на мене; но и ја сам мало устукнуо и ногледао горе. Баш пред моје ноге пао је један камен од горе. Кроз пукотину горе сам спазио Драгојла; стајао је баш на самој ивици од пукотине, а тамним смеђим очима гледао је у мене. Но пре него што сам тако немило изненађен к себи дошао, нестало га је са отвора. Сад су тек дошли тешки тренутци. Јулија је у неприлици стајала подаље од мене с обореним очима, лицем скроз руменим, а лептир на њеном шеширићу, који је при уласку у развалини скинула била, узео је целу тежину ситуације на себе. Срећа, што је прах: иа крилима само шарен био! Могу се с правом похвалити, да сам се у свакој неприлици умео наћи; али онда сам као заливен према њој стојао. Тек, кад сам чуо кораке Драгојлове на кули, вратио сам се старој лакомислености. Хладнокрвно сам упрво поглед на црни излаз из куле, на ком ће се појавити намрштено лице увређеног мужа. Не прође дуго а ево вам Смелића; али је око његово било мирно, чело ведро, а на лицу ни трага каквом узбуђењу. Слободним кораком приђе к мени, те ми сасвим мирно приповеди, како је диван изглед са старе куле. Сигурно није приметио онај пољубац, а ону је страшну љубомору моја рђава савест себи уобразила. Одахнуо сам мало душом, а Јулију сам љубопитан погледао. Хтео сам у милим цртама да изнађем учинак неме исповести, чији је траг само од нас виђен на белој руци горео. Али све узалуд; полак од нас окренута намештала је она шешир пажљиво и лагано а набраним је рукама заклонила лице. Оставимо развалине. Драгојло је путем врло расположен био; али је сад опет пало у очи, што -Јулија није била тако весела, већ више озбиљна. Док нас је чун са увелим венцима носио кући, сунце је већ зашло било са дивне горе, а на језеру се могли још сјајни одбијени зраци видити, као блистава огледалца. Зраци су све слабији бивали, гасили се, а нанослетку се спусти сумрак над целим језером. Ту смо сви ућутали. Звона се из даљине опет чула, али не као до подне, већ в ипт е тужно, меланхолично. Једва сам још пред собом видио њено лице, шеширић, вештачко цвеће и два лептирова крила. Све је то друкчије изгледало а међутим сам знао, да она пређашња баркарола гондолијерева ии најмање не одговара садањем изгледу Јулијином. Ту нрекине нашег јуиака у читању знак звонце-

та. С уздахом затвори књигу и хтео не хтео метне је у џеп. Н1. За ручком се нађе Свеслав са својим поноћним гостом, са самопрозваним дон-Хуаном. Али се чинило, као да му дневна светлост не прија. Стајао је ту код зида дворане тако бојажљиво и скрушено, да би човек помислио, е је лутка, коју је принципал после свршенога монолога на стражњу кулису обесио. Јучерања божураста боја његовог лица ослабила је у бледу ружичасту ниансу, науново перо и цинички осмејак били су ту а велико угашено око ночивало је са страхом на узвишеној бради управитељевој. Кад га је настојатељ приказао као Петра Јагодића, дворског адјункта, држао се дон Хуан тако, као да га сад први пут у животу види. За столом је седио међу Нином и Луцијом, најмлађим цветовима настојатељева венца, те је имао доста прилике да постане „ритер", било код нежне плавојке на лево, било код ватрене смеђојке на десно. Али је око његово остало као приковано на тањиру, те је само каткад погледало на строгог шефа, кад је овај распитивао за усеве, за број раденика и друге такве ствари. Наједаред ће га ословити госпођа настојатељка: „а ргоров, господине Јагодићу, чула сам, да ће Ирина вратарева играти главну женску улогу у новом комаду?" То га је иитање довело у доста велику неприлику. Једва је нешто нромумлао. како је и он сам ненгго чуо. „Та господа дилетанти нису баш избирачи," настави горда госнођа смешећи се, „други пут ће зацело узети чобанову Аделу. Друго им и не остаје. Не верујем, да ће се икоја девојка из честите грађанске куће примити да буде Фолија одрапаној принцези из вратареве собе. А још се мање могу надати, да ће се и једна од мојих кћери спотаћи о иозориште, где би се могла наћи у друнггву такових. Ако се случајно нађете с господином редитељем, слободно му то реците!" Сиромах Јагодић, кога се те оштре речи највшие тицале, обори главу, а на лицу се показа сва мука немирне савести. „И то ће бити лепа јунакиња", настави госпођа заједљиву филипику, „радо бих ју видила, кад се нонне на узвишену позорницу, кад се покаже нублици у накиту од олова. То ће да буде проучена улога, улога пуна осећаја, шта велите, господине Јагодићу ?! — Но чула сам, да су и вама у тој пунонадежној представи неку особиту улогу уступили ?" Неприлика адјунктова већ је достигла кулмина-