Stražilovo

991

ОТРАЖИЛОВО

992

цију. Једва нешто промумла, да ће улогу на сваки начнн повратити. Тек што је Јагодић носле ручка са Свеславом из двора изишао, сав се променио, као да се чаровне палице дотакао, намах му се тело исправило, лице му доби јучерању живу боју, око засија а уста с ироничким осмејком проговорише: „особита забава, зар не ? — Одмах ћу доћи к вама у библијотеку па ћемо тамо коју више прозборити." Отрча на двориште. Свеслав баш није тражио нове забаве с адјунктом. Тога ради крене се у парк а не у библијотеку. Кад је дошао у парк, извади грофов дневник из џепа. У том је непгго осетио, што му је све мисли на једну ствар обратило. То је била папучица оног непознатог девојчета, која је код Сфинге остала. Чинило му се, као да свиће над папучицом. Зацело је то та ципелица, којој се прохтело, да полети к слави преко танких дасака дилетантске позорнице, зацело је она, коју је код Сфииге, видио и Ирина кастеланова, једно и исто мило лице. Ирина — кастеланова! Каква противност у те две речи! Задубљен тако у мисли корачао је Свеслав даље путањом, над којом се висока зелена дрвета укрштала и горе као неки природан свод правила. Наједаред стане. До ушију му допреше неки познати звуци. Прислушкивао је мало и брзо позна глас јучерањег. поноћног посетиоца. Чуо је и други глас, јасан и пријатан, као глас младе девојке. Лагано, опрезно и на прстима, пође даље. За густим џбуном седне на кдупу. Кроз лишће је могао лепо видити чисто, зеленом травом обрасло место. Леђима к њему окренутим седио је на обореном деблу Иетар Јагодић — познао га је врло добро по сламном шеширу, ловачком капуту и јахаћим чизмама. Нред њим је стајала девојка, чија .је била она изгубљена папучица. Ту се Свеславу даде прилика, да у миру посматра чари те нежне појетичке појаве. „Још мало натраг", рече Јагодић менторским гласом. „Руку на срце! Тако! А сад можете ночети: с почетка као да шапућете, онда све гласније, брже, до најбујнијег изражаја страсти!" Девојче стане декламовати. Брзо спусти руку са груди, а мио, јасан глас нодиже се изнад уских обала, које му је учитељ спремио. Тај је с почетка гледао да одржи ток уређене бурне декламације у границама дилетантског савршенства. „Станите мало!" повиче намах. „ На тој речи мора лежати особит нагласак. Заборављате на леву руку. Ту морате глас угушити и тек само шапутати — тако бар, као из сна што шапућу врхови дрвета — тек кат-

кад се нешто са далеких поља чује — сад све вишим гласом — и тако даље. Пазите добро на то место. Мало по мало идите недрима, брзо извадите докуменат, укоченим очима га погледајте, у руци га згужвајте, наново исправите, опет укоченим очима читајте и онда га на један мах издерите — т|ко тако —а папириће баците на. земљу. Публика "ђ»реба из ваше радње да види, како је важан тај докуменат." Девојка се исправљала, као што јој он показивао, али мало по мало умукну Јагодић. Није више ништа говорио. Наслонио главу на руку, па као укочен гледа у девојку. И гледалац изненада преста дисати. У блаженом узбуђењу слушао је мили њен гласак, час као зефир, кад шапуће цвећу, час као песма шеве, кад се у вис диже; час оштар, час мио, а. увек би уздрхтао као струна мандолине. Чудећи се гледао је на њене природне живе иокрете, нуне миле грациозности. Очи јој се светлиле од одушевљења, а целим телом се чисто узносила над земљом; те шарене хаљине, које би јутро фантастичким назвало, биле су за њу, као да их је рука нојезије изабрала. Свеслав се питао у себи, је ли то заиста оно девојче, које је јутрос видио нежно и сањалачко на суморној Сфинзи ? Кад је довршила, седио је Јагодић још мало као окамењен, а онда је стао пљескати великим рукама као бесомучан. Умало што и Свеслав није запљескао. Девојка се иосади на оно оборено дебло па је примала с тихим, жалосним осмејком његову похвалу. „Врло добро, Ирина!" говорио јој је. „Ни у сну не бих помислио, да тако велик глумачки дар имате. Наша стара ће пући од једа. Све пуца, пгго редитељ не даде женске улоге њеним ћеркама. Помислите само: треба — вели — дилетантима да кажем, да се са женским улогама и не труде к њима. Као да би коме од нас и пала тако очајна помисао на памет. Дала ми је разумети, да би јој мило било, кад би представу тиме осујетио, што би своју улогу иатраг послао. Али се ту јако преварила у рачуну; рекао сам јој нешто, да се одмах за усну загризла!" „Ах, господине Јагодићу," прозбори Ирина са уздахом тргавши се из мисли, „ко зна, хоћу ли и смети изићи на позорницу?" „А ко ће вам то забранити?" „ Ко други, него стрина ? Већ неколико дана, како се грозно љути, кадгод ме види с улогом у руци." „Шта опет сгрина! Обећаћу јој улазницу — један ће из одбора по њу на каруцама доћи — па мир!" „Не знате ви богме, како је тврдоглава. Не знате, како нас кињи — мене и стрица. Глете, јутрос сам