Stražilovo

995

СТРАЖИЛОВО

996

над њим као тешка, пуста облачина, као да је хтео да сакрије ову пустош испред очију небеских, пустош, која је и самог победоносног вођу, великог Сципијона Емилијана, дубоко у срде дирнула. Код храма Ескулапова стајао је Сципијон, с десне му Плиније, а с леве Хаздрубал, прибегли вођа побеђених Картагињана. За њим руља са копљима у руци а лицем крвавим. На крову храма сместила се шака људи одважних: да се бране и боре до последње капи крви. На челу им стоји лепа млада љуба Хаздрубалова. Две јој руке држе два нејака детета. Спуштена дуга коса вије се по ветру као црна застава несреће .и жалости. Одело јој крваво, та око ње није један рањеник издануо у крви на крову храма. Хаздрубал је иодигао склопљене руке к њима и молио је борце, да положе оружје; заман се боре и даље, нема ту помоћи, Картагина је пропала, нека спасу свој живот, нек се поклоне и предаду победиоцу. С презором окренуше ови своја лица од њега, као да је већ и то срамота, слушати његове речи. Само се женин глас чуо, како му одговара. Док је жена та говорила, Сципијон није могао свести ока с ње, и није могао више заборавити стас и речи лепе женскиње. Али муж јој не смеде погледати у лепо лице; сагиуо је главу а срце му љуће од стреле стадоше цепати ове речи, које је звонки глас говорио: — Зар живот, Хаздрубале, да продамо, па ма нас то и слободе стало ? Мислиш, да би ми могли живити на развалинама отаџбине своје'? Кукавче ! Ти си побегао од нас, јер си се смрти бојао! Иримио си за господара победиоца домовине своје, за браћу убице твоје рођене браће! Оружје си променио са рОпски окови! Иди па живи још дуго у новој својој постојбини. Слушај славопоје Римљана о пропасти Картагине ; ал чуј најпре моју клетву, коју у име народа свог бацам на главу издајника — на тебе, што си ми био муж, отац моје деце! 0 тешко мени несретници, те сам то морала дочекати! Једини издајица, једини кукавица сред бораца картагињанских баш си ти, — ти, кога сам ја са чистом, невином љубављу на груди моје пригрлила, и коме сам у боловима децу рађала! Та има ли клетве тако ужасне, да би равна била твоме греху ? Вођа, који у невољи напушта војску своју, војник, који баца од себе оружје, моли за милост, јер се плаши смрти! Да чесгита ли домољуба, који се у најодлучнијем часу одриче своје домовине! Хаздрубале! Срамото племена свог! Толики греси падоше на душу твоју! Ко те може казнити по заслузи? — Митеа! — рикну муж јој ван себе од стида и срама, — тебе и лепе своје синчиће хтедох ја

спасти од извесне смрти. Видио сам, да је све пропало, заман се боримо против претежнијег непријатеља. Та ја сам могао погинути и на развалинама Бирсе, али кад сам помислио на вас, вас, које волим већма ма од каквог блага, да ћете ви тешком и мучном смрћу погинути — заборавио сам на сваку дужност. Шта је мени стало до суда светине, само да вас спасем! Сиђи се доле, Митеа, из наручја смрти, и дај ми на руке синчиће моје! Сципијон је племенита душа; не ропство, но нов живот нас чека сред зидина моћнога Гима. — Њих зар хоћеш ? — крикну жена, и подиже снажиим мишицама у вис синчиће своје. — Ове би ти да подигнеш и однегујеш ? да и последњи роб прстом показује на њих : гле синова издајице! Па мислио си, да ћу ја с љубављу пасти на оне груди, које се одрекоше домовине своје, и да ћу живити сред охолих Римљанка са срамотом имена твог? Преварио си се ! Сципијон је непријатељ отаџбине моје, дакле је и мој, и ти, који га примаш за пријатеља свог, и ти си ми непријатељ! Некад сам мислила: родила сам у синовима својим јунаке отаџбини, и срце ми је играло од радости, кад сам иомишљала на јупачка. дела, која ће они починити. Али јаој, бабо им био кукавица, издајица! — Не збори даље! Не просипај отровне стреле твојих речи на ме! Твој гњев је неоиравдан и лажно ме окривљујеш. Нисам ли храбро, одлучно бранио град, док сам могао ? Нисам ли се у нрвом реду борио са најбољима. Не тиште ли ме и сад ране, које си ми ти нежним рукама завила, и балзамовим дахом твојих усана ублажила. Зар мислиш, не боли ме срце, кад видим ову пустош, где живе душе, камена на камену не оста? Али ме памет саветовала: зашто да гинем у лудо ? Та на месту проливене крви моје цветак слободе и онако неће никад процватити; једна-две мишице и онако не задржаше победоносну СТ РУЈУ) К0 Ј а ЈУР И напред но разореним зидинама. Ходи ми на груди, Митеа! Видићеш, моје мишице ће бити још доста снажне, да створе сретно, умилно скровиште теби и деци нашој! — Имаш ли само ту једну жељу, да мене и њих спасега? Па добро; нек постане та жеља клетвом, која ти на главу нада! Само те моја рука уме казнити; ја само знам, где те могу највећма ранити. Погледај овамо, па се научи умрети од слабе жене! Занамти, да је боље слободан умрети, него као роб, без домовине живити. Пламен је већ обгрлио равни кров цркве, а тамо је горе мала, одлучна чета просипала своје стреле на непријатеље, који су зидове рушили. У силномје метежу као вијор одлетио нејаки глас женин; само јој дивље очи и усне показиваху, да још говори. Да