Stražilovo

993

изгубила једну папучу, па да ме жпву поједе, пуну ми главу којекакве грдње напунила. Ни за ручком није престала. Са сузним сам очима отишла од стола Ах, господине, кад бих имала велика крила, одле-У тила бих некуд далеко, далеко, да тамо слободно пц вољи живим, да не слушам то зујање око ушију, као бумбарове какве. Ах, тамо далеко међу веселе,, пријатне људе, да тамо живим, читам и декламујем, да идем у иозориште!" „Ко зна, шта још неће бити," дода Јагодић замишљено па настави: „али сад ме извините, госпођице Ирина, обећао сам господину Свеславу, да ћу га посетити." „Без сумње оном господину, што је јуче дошао?" „Јест, томе из Прага." „А како изгледа?" уиита га Ирина мало оклевајући. „Сасвим пријатан човек. Средње величине, светле косе и браде, с челом обично замишљеним, с племенитим изразом на лицу . .. збогом, Ирина!" Стиште јој руку, махну сламним шеширом и оде. Кад се Јагодић удалио, гледала је Ирина сањалачки преда се. Ни макнула се није а лицем је била према Свеславу окренута; али њене влажне очице не могоше продрети кроз зелене облаке од лишћа, које ју је од њега делило, већ су укочено гледале у царство својих снова. Кад се већ Јагодићеви кораци нису чули више, изиђе Свеслав иза џбуна и приближи се к њој. У један мах га она опази. Нехотице се тргла, лице јој је поруменило, очи је склопила; била је у неприлици. „Госпођице Ирина!" говорио је Свеслав нежним гласом, који јеуњој побуђивао поверење. „Срећним случајем био сам ваша прва публика. Према испиту, који сте свршили, могу вам без пророчког дара предсказати најлепше успехе. Но нисам дошао, да вам својим ласкањем на досади будем, већ сам вам донео папучицу, коју сте јуче код Сфинге заборавили

и која ми даје добродошлу нрилику, да се с вама упознам." Она га погледа плашљиво па узме папучицу. „Хвала лепо, "господине!" Прошапута да се једва чуло. „Смем ли вас, госпођице, упитати, у ком ћете комаду играти своју улогу?" упита ју Свеслав после кратке почивке. Ирина му рече наслов комада. На даља питања давала му је само садржај. Мало по мало нестане оне бојазни и она му стане живо приповедати о другим позоришним комадима, које је прочитала, и Свеслав виде, да их баш није мален број. „Врло радо читам. Стриц имаде пун сандук књига, које му је покојни гроф Јулијан поклонио. Често ме и сам опомиње, да читам. Али стрина ме кара, кад ме год види с књигом па хтела би, само да шијем и плетем чарапе," рече и уздахну. „А родитељи су вам већ умрли?" „Дабогме; још пре него што сам их и познала. Отац ми је био шумар. Једног вечера, кажу, донели га на носилима кући ; био је баш испод срца рањен. Од то, доба ми је мајка непрестано венула, док и њу поред оца у гроб не спустише. Мене сироче узео је добри стриц без уговора." „Ако се нећете мојој улози смејати, то ћу вам ја неке од мојих књига донети." „Ја ћу вам бити врло благодарна," повиче живо, а онда се прво осврне на све стране и шапућући рече: „Нама их не смете донети, стрина би ме живу појела. Пошљите их по господину Јагодићу или —" „Или —?" понови Свеслав с очекивањем. „— донесите их амо у парк", једва доврши а лице јој се зажари. Срце је Свеславу жестоко било, док је гледао то бајно лице. „А кад и где ћу вас ту наћи ?„ „Ма и код Сфинге — сутра рано," прошапута, Да Се ОПеТ једва чу.10. (Наставиће се.)

ИЗ СТАРОГ ВЕКА.

III, ХАЗДРУБАЛ.

Ј ележећи редове историје крвљу је Клија заРгаМ писала имена многих племена, што се некад к, борила; дрхтавом је руком превукла разорене градове, па и снажну Картагину је избрисала из списка — нема је више. У ватри и пламену пропадоше читави редови кућа, у развалинама лежи свако скровиште, а старци, деца, жене, красне девице погибоше од душманског мача.

Крв од жртава лила се све потоком па се ваљала од прага до прага. Посред хрпе пламених гредица и мртвих телеса јуришала је нанред победоносна римска војска. Са кућа, које су стајале у пламену, падала је читава киша стрела на непријатеље, а гдекоји је бацао у очајању камење своје рођене кућеразвале иа мрске Римљане. Град је стајао у пламену; црн дим уздигао се