Stražilovo

1031

СТРАЖИЛОВО

М е т л и ч и ћ а, уредника » Драигаова Рабоша,« и ЈГабуда Врбице (преводиоца Омирове Илијаде), који је био у госте код мене сашао; па што мари да је снијег понамно мео, као о Божићу! С Цетиња смо кренули у суботу у јутро у колима са нашијем старијем пријатељем Симом Матавуљем. Иа Црнојевића Риј еци чекао нас је готов паробродић. На Плавници су нас чекала опет кола, а на двије уре ио подну били смо у Подгорици. Равпа Зета лежи до скадарског блата а окружавају их са свију страна унаоколо високе нланипе, које се к истоку губе у недоглед. Е шјеверо-истоку види се као неки пролом планински, кроз који тек што се види оштри врх једне високе планине далеко, далеко као кроз маглу. Али се, мислим, пе би ни видио, да га сунчана свјетлост не огрће; а то нам га још боље и љепше прикажује, јер је с ове стране планина изнад свега оризонта наоблачена. Близу је онога шјајнога врха Пећ — дакле то је Стара Србија! К југозападу се види Ловћен а на шјеверо-западу 0 с т р о г-планина — све то с једнога мјеста.... из Зете, те колијевке славе и величине србипске! Али опис овога нашега излета с Цетиња до Подгорице оставио сам мом другу Р>јелановићу,*) премда не знам, хоће ли се моћи то описом назвати, може ли се и з л е т описати. Хитали смо, управо смо лећели. Два наша друга морали су у понеђеник у Котору осванути, да лађом лојдовом крену. Тако смо у тридесет сати били до Везировог моста, нод којијем је цар Дукљан по народном предању прикован, на Морачи не далеко од Диоклеје, али до ње не могосмо стићи, е нас је ноћ стигла; разгледали Подгорицу, ту обједовали, вечерали, спавали и натраг се на Цетиње вратили. Па још к томе на путу смо читали »Балканску царицу« ! И ја ћу као милу успомену овога излета овај »Девети дан« посветити томе читању. * * * Б ј е л а н о в и ћ и наш в о ј в о д а Д р а ш к о нијесу јој прије ни корица виђели. Матавуљ је престављао, а и ја сам је ироучио. Прескочићу наше коментирање мота, и само ћу навести наш суд, да паш омиљени Змај није

*) Виђи „Дан девети" у подлиску „Српског Лдота".

могао љепше одличје ни од једног владаоца, ни од једног пјесника добити, па смо се радовали радошћу иајинтимнијом, најнежнијом једноме, потрешени најнежнијом харношћу према другоме пјеснику, испуњени неописивијем задовољством родољубивијем, видећи — то сагласије душевно између књаза-пјесника и пјесника нашега најнароднијега... Прескочићу и наше дивљење срећној посвети. Јели могао икоме боље књаз-пјесиик посветити ово своје ђело него Црногоркама, које Босе, гладне, трудне, наге За нама се потуцате По граница' домовине, Да нам скромни тајин дате. • Ви нијесте од нас мање; Кад наступе живе муке, Воде, праха и олова Пружају нам ваше руке. Лијепа мисао, праведна награда, која ти већ навјешћује природност и простоту класичну овога ђела, као што јој мото иаслућује дух, који му даје живота. Него ћу прећи на србинство пјесниково, што нас је највећма интересовало. Не треба заборављати, да је ту читав »Шо та^шге »Српског Листа«, органа српске странке на приморју, коју састављају Срби католици исто као и они православни, органа, који се у цијелом српству једини витешки бори противу читаве хрватско-поповске журналистике, што Србе католике хоће да у Хрвате претвори. Сасвијем је дакле паравно, да сам ја моје друштво најприје тијем обеселио; а случајно то своје сфаћање српсгва пјесник нам излаже одмах у првој појави првога чина. Кнежевић Станко, млађи син Иван-бегов, справља се у лов, а долази му стариј брат ђорђе, иашљедник ирестола, да га обавијести о некијем државнијем послима, што се шјутра имају у савјету претресати, међу којима долазе и неки са Дубровником. Стаико их с презрењем одбија, али му ђорђе одговара: То није тако ил' не знаш ништа. Српски је брат, са српског огњишта, Милога сваки син Дубровника. Од вазда нам је Дубровник дика, Богатством својим залога скупа, Мудрошћу глава српскога трупа! Ал Станко пе попушта: Рим, вјера њима — провала, зјало, У ком је наше братинство пало!