Stražilovo

1041

СТРАЖШ10В0

1042

средствима прикупљати се и трудити, да до сакршеног надмоћија на земљи дође, у сликарству је узела била мах страсност, верска иретераност уз страшан натурализам. Ишло се тиме на то, да се на народ дејсгвује, да се узбуди, нотресе и за вером занесе. У тој струји, нуној верске узбуђености и занесености, створила је себи римска црква од Богородице силно средство, да постигне своје тежње за влашћу. Безбројне ново-измишљене приче о Богородици, уз наслеђене из ранијих векова, даље нриписивање Богородици онакових својстава и моћи. које је са Христом готово изједначују, учини, те Богородица постаде средиште целом релиђијозном животу у католичког света. Није могло бити друкчије, но да је и живоиис, будући у служби цркве, те приче и моћи износио побожпом свету пред очи, и то често у сликама, које и садржином и начином нредстављања вређају основна правила лепоте и уметности. Па из тога кола слика, које се врло често не слажу са учењем св. писма, но се оснивају на намерном, искључиво католичком учгењу, видимо неке усвојене и по нашим светим местима. Тако се н. пр. може видити слика, која предсгавља, како Бог отац и Христос крунишу Богородицу на небу; како Богородица ноказује отворене своје груди и у њему срце, у које су забодени мачеви; како Богородица, носећи једном руком Христа, а другом, очевидном навлашношћу, држи крин, знак свога девичанства и под. Оваким сликама нема места у пашим црквама, јер су потекле из чисто католичких црквених прилика; а последњој већ и с тога, што је источна црква већ на трећем васионском сабору, 431. год. у Ефесу, Богородицу назвала „присно-девом", а на занаду се о девичанству Богородичином водила вековима препирка, па је догма о томе утврђена тек 1854-е године. Дотле је наведена слика била омиљена и намерна представа у табору оних, који су девичанство Богородичино тврдили и за њега се борили. На Крстићевој икони Богородице са младенцем изражено је у свему учење наше цркве, како га видимо представљено на толиким византијским и српским црквеним сликама. На Богородици се огледа светост и милост, а на Христу љубав. У представи Христа Крстић је извео лепу и пуну значења мисао. Са крила Богоматере, која стоји у висини на облацима, Христос као основатељ цркве, као њен врховни управитељ и извор целог њеног унутарњег живота, благосиља Нишку саборну цркву као место, где се продужава његов рад спасења у тројакој, њиме вршеној Служби: у поучавању верних, у свештенодејствима и управи вернима. На Нишку цркву, која се изнад околних зграда диже, пада из облака

светао зрак. Колико је икона лепо замишљена, толико је и сјајно изведена. На слици Христовој, као просветитеља и спаситеља рода људског, Крстић је, уз комиозицију пуну еванђелске истине, развио сву лепоту и силу, која лежи у бојама. Дубина и ситост, топлина и сјај боја, сложили се са лепотом цртежа у слику пуну дражи и садржине. Обилата и сјајна светлост око Христа казује његову божаствену, а сам лик његову људску природу. Дубоким бојама изведен лик усред сјаја казује телесност небесног порекла, а свети мир на лицу и у држању Христовом небесну величину у телесној појави. Христос је на слици Снас, који је дошао, да изведе род људски из мрачне власти у Божје царство; он је ту исток с висине, који обасјава оне, који седе у тами и у сенци смртној; он је видело свету, као што казују и речи његове, исписане на еванђељу, које левом руком држи, благосиљајући десном. Око њега, који је представљен на висини, лете, славећи га, символи четири еванђелиста, који су носиоци нобеде науке његове по свим странама света, и символска слика његова рођења, његове смрти, васкрсења и вазнесења. Сва је дакле божанствена појава Христова у свету на овој икони обухваћена и сав је његов живот и рад на земљи ту обележен. Величини оваког свестраног замишљаја одговара потпунце и јачина уметничког осећаја и ступањ техничке вештине, изнесене на овој икониСлике Крстићеве заслужују, да се на њих обрати јавна пажња. За сада смо их овде обележили у главним потезима само; другом приликом упустићемо се у излагање појединости ради сазнања и оцене потпуне вредности њихове. Здрав је и по српски црквени живопис користан пут, којим је Крстић у свом раду пошао. За уметника здрава ока и чистих и истинитих осећаја за уметност и своју цркву има у византијском и старом српском живопису лепота и по садржини и по представи. Само треба умети унићи у дух старог сликарства и познавати начин и средства, којим су зографи мисли своје у облике одевали. Правом уметнику остаје лак задатак, да усвојене обрасце преради ирема данашњем ступњу уметности. Прикупљајући етнографско градиво по народу, снимајући типове и ношњу народну, Крстић је имао прилике да позна и схвати стари српски ж.ивопис по манастирима у Србији, при чему му је јамачно од користи било оио знање, које је као негдашњи ученик богословије стекао. Његове су иконе радостан појав на нољу српског црквеног живописа, а по способностима, којима Крстић као уметник располаже, смемо се надати још многим исто тако лепим, уметнички савршеним иконама. —»е—><>= Михаило Валтровик.