Stražilovo

1027

СТРАЖИЛОВО

1028

већ толико жудио ? Да ли поштоваае према вези, која ју с Драгојлом везује ? 1Га! Супарништво на тај начин дозвољена је страст нашем сталежу, као и слабост за ловачке псе и коње, лов и опкладу. Или ми је на путу особа Драгојлова? Па и он је више од полак крив. Зашто је тако нем и хладан поред нас, зашто нас оставља насамо, зашто .нам окреће леђа, кад јој стиснем подану ручицу. Чудне, чудне ми се мисли врзу по глави. Чиии ми се, да се Смелић бори с нуждом, да се из петиних жила уиео, да пред њом своја врата затвори. Тешки ноћни посао упреда му из дана у дан све тамније сенке у лице, све већу меланхолију у усне. Сваким даном изгледа све горе, на челу му све већи број бора, Притом чисто расипа на женине украсе; сваки дан јој донесе по штогод за косу, раме, бујне груди. Чудне су ми мисли у глави. Плебејска част има шире границе, него наша, а нужда је врло добра учитељка. * , * * Повлачим свечано натраг, чиме сам Драгојла укоравао. Позвао ме на двобој. Ево нредамном црно на бело : „ Сутра између девет и десет часова чекаћу вас на острову на манастирским развалинама. Нико нам више не треба, сами ћемо се изравнати". А ево узрока томе. Јутрос посетим Јулију. Седила је у соби сама код прозора. Јавила ми је, да јој је муж на тајном неком путу, и да се до вечери неће вратити. За час смо стајали ћутећки једно према другом. Она је леђима била окренута прозору, коса јој је додиривала зелену завесу а једном се ру• ком оирла о зид. Ја сам стајао недалеко пред њом и гледао пун жудње дивно њено тело, заталасане груди и мило оборено лице. Почео сам говорити о стварима, о којима смо пре само погледима спомињали, с почетка тихо и лагано, онда све с већом страшћу, док напослетку, као луд обузет љубављу, нисам довршио безбројним ватреним пољупцима на руци, челу, образу, очима, усницама. Сва је дрхтала у мом наручју, руком је покрила лице, али свеже, мале уснице остављене су биле на милост п немилост мојим страсним пољупцима. Под полак отвореним трепавицама видио сам јој сјајан жар у оку. Брже извуче лако и другу руку, сакрије лице и промуца: „ах боже, боже!" Сетила се ваљда Драгојла. Иаш у тај сам тренутак погледао кроз прозор, на мах ми руке пустише тај дивни стас. Смотрио сам Драгојла, али не као онда у духу, него баш зацело. Није далеко био. Гледао је амо из баште кроз нрозор. Какав је то био поглед! Вариице су му из очију летиле, усне је зубима стиснуо а иесницу на груди метнуо. То сам ја све својим рође-

ним очима видио, а не да сам себи као пре на манастирским развалинама само уобразио био. Кратко је време тако гледао, а онда се уклонио. Јулија га није приметила, јер је леђима била окренута нрозору а лице притом рукама покрила. Не потраја дуго, а ево Смелића у собу. Кад га је Јулија у вратима видила, умало што није пала, глас јој умукао, лице је руменило и бледило. Али је он није ни погледао, махнуо је руком, завртио главом и остао пем. Али гле, писмо је проговорило место немих уста. Верујем му, ићи ћу без сведока. И тако је сад све на путу, којим ћу као стрела да полетим; на крају тог пута пашћу или у Јулијино наручје, или с разбијеном главом на гроб младог калуђера. * ^ * 0 бозке, како се то изменуло! Кад сам у јутру те пиштоље пунио, мислио сам, да их пуним црним и белим танетом своје судбине. А гле! Резолуција се сврши и без њих. Кад сам се нопео на развалине храма, спазио сам Драгојла, где седи на гробу искушениковом. Главу је наслонио на руке, а њих опет на колена. Седећи тако непомично на каменој, маховином обраслој плочи, посред сувих китица и венаца, које је Јулија свеже и мирисаве доносила, био је средиште тужне меланхолије тих дивних рушевина. Кад сам се већ приближио, дигао је главу. Лице му је било бле1)е него икада досада; тамне очи, пола заклопљене, гледале су на мене као иза сна. Мало је тако гледао; онда скочи, протре руком чело и пође ми на сусрет. На лицу си му читао равнодушност, али ио грчевитим покретима усница рекао би, да је доста био узбуђен. „Хвала вам, што сте дошли", рече ми тихо. Без околишења пружим му отворену кутијицу, где се на сомоту два једнака самокреса сјајила. „Узмите један," рекох му хладно, „или сте ви можда друго оружје изабрали?" Изненађено је погледао на самокресе, а. ондамахне руком, као да не прима: „чувајте их за јефтииију цел, господине грофе!" рече ми и насмеши/ се горко. „Чудите се, да знам за тајну вашег ста/лежа? За час ће вам све јасно бити. Затим знајте добро, да штедим: крв за ствари важније и достојније, него што је љубав једне жене. А шта бих постигао вашом смрћу? Зар се не би узносио ваш дух, осветљен мученичким заром, на веки нада мном и оним рајем, из ког сте ме ви за живота истерали?" „Јесам ли за то дошао, да слушам ваше поповање?" упаднем му у реч. „То не, господине!" одговорими за чудо мирно.