Stražilovo

1199

СТРАЖИЛОВО

1200

У какову ме тамиицу вргоше! Та овдје затварају највеће зликовце! Боже, на добро! . . . Шта сад ради моја домаћица Синђа а и моје јединче — оно лудо дијете! Та нема му још ни шест година! Безбели кукају и наричу! Ја шта ће, јер ово не слути на добро! . . . Хајдука Мирка нашли код мене! . . . Ја сам иред судом крив! . . . и . . . само ти, Боже, знаш, да сам невин! — Иксан мора свашта да пати!« премишљао је сам саморан у влажној тамници. * * * Ово је већ трећи дап, како Јово Томић слави своје крсно име, Михољ-дан. Скупио је своје познанике и пријатеље. Четири до пет дана ће пијанчити па ће се онда разићи. Задужио се, али он то и не гледа; хоће да слави крсно име, а сутра како било! Већ је трећи дан. Сви су пијани. Нико се не тријезни. »А, браћо, шта мислите? — заплетао је језиком домаћин — наш комшија Неро Милићевић сад већ спава у ланцима. Хоће он да је бољи газда од мене! Вала нећеш, па ма како било!« »Је л' Бога ти, Јово, зашто си се ти оно с њиме свадио?« »Знаш, да ти право кажем. Ми се с почетка нијесмо свађали, али ја га не могу да гледам. Одемо заједно у варош. Кад све пазаримо, ја се иапијем ракије иодоста, он неће ама баш ни капи.да нопије, него намах иде кући, лати се свога посла па ради.« »Е, домаћине, точидер ракију!« —прекиде му говор један гост, који се у ћошету извалио. »Ха, тако, видиш, да Бог да нам света Тројица била у помоћи!« »Амии, Боже дај!« — и ракија се љева к'о вода. »Ето, ја то не могу да гледам, — настави даље домаћин — што се пе би с д>удима мало нровеселио, па биће вакта и нарадићемо се сви! Јес', ал' све нешто мудрује!« »Јес', јес', Јово, баш је тако, као што ти говориш«, — упаде му у ријеч једап гост. »Ево- ове године — продужи домаћии купио је од свога аге читлук, а знам, није га стекао својим радом. Данас се не да заслужлти. Прошла су опа времена! Ја сам говорио, да оп то није стекао. Ајд, како му драго, некако смо петљали, говорили и пазили се све лани до светог Пантелије. Оно читлука, што је купио,

није све оградио. Остала једна њива без ограде, баш бијаше повисоко од тала, па ко мнијаше Перо, не треба је ни ограђивати. Ма, ну белаја. Моја се говеда навадила у ту његову њиву. Те године носијао баш кукурузе. Ја иусти говеда а они у зијан. Ама шта ћеш, брате, ја нијесам рад ничијој штети! Ама шта ћеш ти ајвану, сад га ишћерај, сад опет у кукурузима. Еле, једно вече, а нама нема мацуље. Тражили је и тражили, нема је. Надај се, е ће искрснути откле, баш, нема. Па сам на њега бацио око. Ама није у ђавола ироиала! Нико други већ он! Смакну је, смакнула му се душа, к'о што ће му се сад и смаћи, ако Бог да! Оида сам се с њим поииадио, све је село грмило, и казао сам, да ћу му се кад тад осветити! Па ето дође вријеме.« »Е, али ако ои није крив, куд ће ти онда душа, куме Јово? Ко зна, шта је с твојом кравом било. Мени се чини да је Перо поштен човјек, пе би он то урадио своме комшији.« »Јес ја, поштен! Лисица је он, претвара се пред другијем. Ја, откле паре, да купује читлук? Ето данас се обистинило, јер еио код њега иађосмо ешкију.« »Да, да, ешкију, ешкију« — промрмља опет други гост. »Срећа, што сам ја баш онда изашао напоље, кад му се ешкија кришом увукао у кућу. А, вала и то је добро било, што се и заптије овдје код мене десиле, иа сам их одмах послао у његову кућу. Истина, ешкија је побјегао иснред заптија, али свеједно! Зиам вала, сигурно ће главом нлатити!« — као у неком гњеву изговорио је ово домаћин. »Гости моји, у здрављу и рахатлуку јопг много годипа славили крсно име, светог Михоља!« — наздрави домаћин. »Амин да Бог да! — као из једног грла повикаше сви гости. Чаше се с ракијом испијају. »Домаћице, донес-дер нам мало мезета!« продере се на све грло домаћин. Жена доиесе. »Нред суд ћемо бити иозвани као испати, па шта ћемо тамо казати? Требало би сви да се сложимо. шта ћемо говорити, да нас не ухвате у лажи« — рече један пјани госг. »Како домаћин каже, онако ћемо сви«, повиче други гост. »Ако ћете, вала, мене слушати — почне домаћин — а ми ћемо сви казати, да он већ одавно шурује са ешкијом, ама га никад нијесмо ухватили иа дјелу а ето данас се обиспа-