Stražilovo

1231

СТРАЖИЛОВО

1232

тово не доликује сета, коју на њих сливају велике црне очи. „А, никад ништа ниси паметније учинила, пего што си сад дошла«, рече Динићка пружив јој руку. »Сад бар нећу морати цело носле подне седити сама, а чућу, како си ноћас провела." „Пре свега", рече јој гошћа скидајући огртач, »да ти кажем нешто ново: намолила сам оца, да се више не срди на тебе, што га ниси хтела послушати да се удаш за Панића, и тако ћеш носле године дана опет сутра код нас ручати. Хоћеш ли? Отац те је поздравио, да дођеш." „Остави ме да се промислим«, рече Динићка озбиљно. „А шта ћеш ваздан мислити! Знаш, да смо ми у свој нашој нородици најближи сродници; па онда, видиш, има нешто, због чега би ми велику љубав учинила, ако попустиш. На ако ћемо иа што ви се и нисте свадили, отац тебе није вређао, ви се само нисте споразумели. А напослетку не смећи с ума, да је отац стар, а л>уди његовог доба обичпо су напрасити, с тога млађи треба да им гледе кроз прсте." „Иа добро, попустиКу, али добро ме разуми, то чипим само теби за л>убав.« Дипићка загрли своји гошћу, па онда опет хтеде сести на своје сгаро место крај прозора. „Не ту", одвраћала је гошћа; „видиш, како крај пећи лепо стоје оне две мале наслоњаче, чини ми се као да нас маме себи; а крај ватре се тако лепо разговарати." „Па како ти хоћеш", прихвати домаћица, и у тренутку су обе седиле крај пећи. „Па зар ћемо овако ћутати", настави Динићка погледав на своју гошћу, како је тужно оборила главу на груди; ,,де да чујем, како је прошла ваша ноћашња забава? ,,3а мене никако". ,,Гле, молим те," шалила се Динићка, »ваљда се опет што десило, што не иде вама у хатар ?" „Тако је", иоче гошћа, али намах застаде а из ока јој кану крупна суза. „Ивана," викиу Динићка изненађено, »та ти баш као да плачеш; иемој бити дете, казуј брзо, шта се то десило?' ,,Он м_е више не воли", рече Ивана тихо, глава јој клону на наслон од столице а са лица јој поче се крунити суза иза сузе.

„Којешта," тешила је Динићка гладећи је нежно ио коси, ,,ко ти је опет то казао?" ,,А зар мени ко треба то да каже ?" ,,Да откуд ти то закључујеш?" „Имам за то стварних доказа". „Шта, ваљда није играо с тобом ниједну четворку ?" ,,То није ни могао учинити". „Како то, зар су му те други играчи преотели ?" „Готово да је тако". „Боже мој, баш си ти дете. Та то тек није никакав, као што ти рече, стваран доказ, да те он не воли. Па јеси ли га запитала, зашто се са четворком закаснио ? „То опет ја нисам могла учинити". „Аха, дакле смо били мало јогунасти". „Ти ме не разумеш". „То је твоја кривица; изведи ме на прави пут. Почнимо онде, где смо застали. Зашто ниси Гадивоја запитала, што се закаснио?" „О, теби ће стати памет, док чујеш прави узрок. Номисли само, он на нашој ноћној забави није ни био. „Није био? Па је ли то тај твој доказ, којим хоћеш да тврдиш, да те не воли?" „0, није само то, него чуј само: он нити је био сам да ми се извини, нити ми је што поручио". „Па зар си ти тако брзо готова, да га осудиш. Ниси ли пробала, да пронађеш другога узрока за то. Зар га у томе нису могли сиречити какви важни послови." „Никад нисам помишљала, да има нечега, што треба да му је прече од меие". „Онда ти мислиш онако, као што мисле деца, а не паметие девојке." „Па и да је тако, зар он није могао мени то јавити". „Можда и није. Најпосле можда је морао куд ненадио отпутовати, или да идем још даље можда се и разболео." Ивана за једаи мах престаде дисати а укочен јој поглед застаде на Дииићки. „Не, не," задрма тужно главом, па и да је, сачувај боже, тако, каква узрока би он имао, да то од мене затаји?" „Можда није хтео да те плаши". „Мислиш ?" „Иа наравно; све је могуће." „Све је могуће, велиш. Онда је могуће и то, да меие Гадивој више не воли. „Ту песму нећу више да чујем. Ја бих ти