Stražilovo

1279

Мени једнако — сам други био, Најпосле сам бих за крст се био!. . . Па шиље Перуна, да све главаре зове у савјет, а кад је сам остао, даје одушке очинскоме срцу, да кам дирне. Станко сине! сунце моје! Станко, Станко, жељо жива! Црну Гору зар остави И несретног ода Ива?! . . . 0 дијете, немој тамо! Боже, мога сина врати И бурног ми заход жића Том милошћу, ах, позлати! . . . Кад се главари иску пи ли, предаје ђорђу мач, Па ме свети, па се свети! С дома нашег скидај љагу! Зар ја јадан већ не могу Ни из куће на тољагу .... иа свијема сабље благосивље и справља у бој. На питање ђорђино, што ће Станком, ако га жива уфати, старац не зна да даде одговора одлучна. Најприје одговара: Као с братом, а да како? па се одмах поправља с издајником Нод мач, ђорђе, већ никако! Али немој! . . . стан да виђу! Убит сина! . . . Немој сине! . . . и одмах се удаљује, а Станко оетаје у неизвјесности, ако уфатн Станка, да л' да живи ил да гине. Дужност и глас од природе У његову груд се боре, Сина жали али мрзи Издајника Црне Горе! . . И овијем свршава улога Иван-бегова, коју је ијесник израдио брижљиво, управо умјетнички. Први дио, ђе Иван-бег опрема Станка у Арбанију, истина прост је, али и ту само умјетност успијева. У другоме дијелу иоложај је Ивап-бегов ужасан. Пред Перуном се држи, затајава своје јаде, да усамљен нариче као нокајница. У савјету државноме предаје ђорђу мач, благосивље оружје противу непријатеља, ког Станко предводи, а не може рећи, да Станка погубе, ако га жива уфате. Ова је душевна борба тако психолошки добро изведена, да јој ниједна ријеч пе мањка, нити јој се може једна ријеч одузети. Слика је савршена, која нас плијени. ❖ -!< *

ђорђа већ познајемо из прве нојаве са Станком. У очи поласка Станкова пут Арбаније извињава му се, што га је дражио, да љуби Даницу. А не љубим, премда штујем Чељадеце у њој свето, Као рају да је земљом То дијете преотето. Станко чувши топлу изјаву ђорђину оставља му Даницу на аманет, да је брани место њега, ако наступе какви тешки дани, а ђорђе је прима у аманет. Овај је дијалог између два брата диван, особито ђорђина страна врло је нежна, интимна, Збива се на забави у двору. Станка с Даиицом испод руке сриј&та ђорђе, па му говори: ти твоје злато држиш испод руке, а моје је преко мора. Али кад се вратим, ако Бог да, скупићу хиљаду свата па ћу тебе пред њима по њу послати. А не мисли за потомке нашег дома, крушка под крушком опада. Па настав.ља: Није фајде, особити Бог зар штити љубавнике, Кад најжешћи нлан скрит знају У страх, муке, неприлике! Ко се икад сјетит мога', Да Даницу љубиш, брате ! ? Клео бих се триста пута Против тога досад за те! Тек ту скоро дознаде, па му је с тога јучер из дражње рекао, да је љуби. Ове повјерљиве ријечи паоде одзива у Станку, ја мислим, тијем прије, што му је мати књагиња Маре противна тој љубави, што тек кашње дознајемо. Да је овђе како напоменута та противност, шћаше боље бити, јер нам је некако сасвијем ново, што Даница октрива Марти страх, да књагиња Маре не поквари брак њезин са Станком, и што овај Даници говори, да ради Данице мора Црну Гору оставити, јер су му родитељи противни томе браку. Ову празниНу требало би свакако испунити. Виђели смо, како Иван-бег справља ђорђа противу Станка. Ту и ђорђа находимо правог брата, као што је Иван прави отац. Па и мене чувства нека Као тужног оца даве: У крвника гледат брата А бит' брата — нема славе! Још нежниј брат се показује, кад је чуо, да је у његов логор дошао Иво, слуга Станков. Ах, д'ако се буде Станко Покајао, благо мене!