Stražilovo

СТРАЖИ

ЗА ЖШМЖ, НвТО Ш ктл ВЛАСНИК И УРЕДНИЕ ЈОВАН ГРЧИћ.

БРОЈ 41,

У НОВОМ САДУ 9. ОКТОБРА 1886.

ГОД. II,

МЕТИЉ.

СЛИКА ИЗ ЖИВОТА СРПСКОГ НАРОДА У СРЕМУ. НАПИСАО П. АДАМОВ.

(ЈГетос се памерих на пут колима. Али не кајем се, што сам доцније стигао, него гато бих жељезницом. Дивно летље вече ! А мој кочијаш, Дамјан Загорица, разговорно момче, на ми нрииоведа у сласт. Таман дечко на моју вољу!)

Кад само једно (каже Дамјап Загорица,) повиче па кога: — »У курја!« — цело село пристане уз тога једнога. И гато на курјувећа вика, то се курја већма ускурјачи. Тако је то свугде, па и у нагаем селу. — Ама, људи, не ваља вам посао, — вели увек пага деда Јеротије. — Хоћега овамо да ваљда поправига човека, а ти му непрестано поиујега, како је зао и певаљао, те, тамо њему, пе знам: »Оваки си и онаки си.« Човекје донекле увек дете: гато га већма бијега, све се А већма дере; гато га већма мазиш, све се то / већма квари . . . Тако новикали на нагаега Цвеју, и штојесге и пгго није. „Загорица древна пијаница, у пићу је љута убојица." Тек да му се подсмехну! Шта би?Светје у том, какав био, такав и остао. У туђем оку види трн, а на свом . . . Знаш већ ту реч од старипа. Ал не ћу да га браним, ма да смо своји. Не ћу пи да му судим, ма да је мало као и он крив. Само да вам приповедам. Цвеја пијан кадгод хоћега и кад1Ч )д не ћега... Зато кажу: »Загорица древна пијаница.« Кад се наиије, ночие да га разапиње нека луда снага, па да изађе бајаги из коже. Понда

тражи ма с ким кавге. Ал док си се окренуо, он се обесио тому исгому о врат, па га цмаче... Зато иевају : »У пићу је љута убојица !« Кажем, само да му се подсмехпу! Срамота за све нас Загорице! А како, велига, догаао Цвеја дотле? Само да ти приповедам. Заигаао у папге село нека битанга из света. Ти га боже зиај, од кога је краја, кога ли је рода и закона! У иагаој цркви није никад био, то знам зајамачно. Само се хвали, како је некад господски живио. Тек иикад да зуцне, откуда је. Кад је догаао у нагае село, био је — Ето какав ,је био, кад ти кажем: »Што је руха, иа њему је; а гато круха у њему је.« После си га могао видити — дапас у плавој чоси, у свилеиом маџарском гаегаирићу и у чизмама па боре, јпто се стакле, да се огледага на њима; а за који дан ено га, опасује се врпцом. Него свагата ти је тај знао, тај Моца. Да, ЈИј)цом се звао! Да покује косу или мотику, боље ће него... Шта Циганин Реша иза Ранитовићева гувна? И ковача Рају заденуо за иојас, а Раја се у варогаких мајстора учио запату! Хоћега ли да скроји грађу, постидио би дедаЛуку ћирића; а деда Лука провео век тегаући и скрајајући греде, пајанте и рогове. Хоћеш да пусти крв, чељадету или марвиичету? И то уме. Хоћеш . . . ? Штогод хоћеш! Додуше, слабо је когод видио гато од свега тога, гато оп уме. Али ми смо му веровали. Веровали смо и то, да уме отворити и браву,