Stražilovo

1423

СТРАЖИЛОВО

1424

или локот, или путо, које'хоћеш и које ие ћеш, ако се тим и иије хвалио. Но од свега алата понео собом само летву, а летва ни малена нит одвећ голема; пајеумељао блатом и малтером, тек да се бајаги види, каквога је реда и заната. Неко рече, летву носи собом, што је то алат најлакши и најјефтинији. Он . . . Он управо не вели ништа. Па да! Знаш, да су ћуталице највеће мудрице. Ти не говоре, шта све знају, већ само раде, кад им што дође под руку. Прави баш Моцин алат није му нико видио, док га није сам извадио из џепа. Те и прави заиат познали смо му тек, када је покупио око себе неколико шегрта, па размешао с њима карте. Једаред не знам откуд . . . Да! Женио господар Неца сина, па довео цуру однекуд из Баната. На тамо им свирали маџарски Цигани. Допало се господарима, те их повели са сватовима и у наше село. То су били сватови! Спахијски! Нонда свирали ти Цигани и у великој крчми код Јоје Патлиџана, господар-Нецина арендатора. А зидар Моца се разбалаћио, на се распраћакао као риба у бистрој води. Тек ти наједаред . . . Ех, још то нисам видио ! . . . Наједаред пљупу на банку једну, па пљес њом у но чела оному, што се највећма кидао са својом егедом око њега; а онај с чела, па је задену себи за шешир. Попда дохвати Моца од њега егеду. Те кад удари по њој оним гудалом! Е, часни га! Нема, него се номамила егеда у његовим рукама, па еве кевће. »Све кевће!« — казао Цвеја Загорица . . . Није да кажем говоре тако, већ и ја ту био, чуо и видио. Па кад се размахну, иа кад се размаџари, . . . и ! — Ао Моцо! — кликће Цвеја, па му пешто запсова; а загрцнуо се[ како му мило, па онет само : — Ао ! Погледа га Моца, рекао би, преби Цвеју преко колена. И Цвеја клецну, па му се обеси о врат. Повео се тако за њим, везао га се као пијан нлота, па блепуо у Моцу, као, боже опрости, у икону. Ал зар само, велиш, он, Цвеја? Читава их, брате, поворка! Дигли село на главу, мислиш, окренуће свет тумбе ! . . . — Синко, — вели Цвеји стрина Смиљана, — сипко, — каже му мати, — окај се Моце! Е да ! Моца !

Кад опет мати . . . Забринула се, богме, ноштена душа. Како не ће? Њега једнога има, а кућа јака. Да је честит, као баба му, — бог да му ирости, па да га, што веле, види бог! Опет, дакле, стрина Смиљана Цвеји: — Цвејо рано, треба (на прилику) угарити на ћупића пољу. Одоцнићеш. И ћупића иотес угаре — најмљеници из Бачке. . . — Цвејо, — други пут ће га опоменути јадница, — Ц«ејо, били ту од општине, па ишту за село и за царевину. 'Греба платити. Никад, море, нашу кућу ни Загорице није трла ексекуција. Кад први за тим вашар у јабани, Цвеја натовари на кола Моцу, за шараге веже на прилику јунца, па хајд тамо. Али се не враћа отуд пре сабата. И кад дошао кући, немајунца, но нема ни логова Јунца продао, па прохарчио с Моцом, а логова откинуо за иорез. — Цвејо сине, -- плаче стрина, — нису Загорице никад из плуга ни од руде нодмиривали цару царево илити богу божије . . . Хоће већ, душа ваља, кадгод и Цвеји памет у главу, да се опсети, камо то води. Дође му, дакако, па се тргне. Ама узео од њега, што кажу, нечастиви ушур и село повикало : — Курја!« А Моца га заинтачио као крља муханату овцу. Па . . . Битпе пута баш му тешко. Видио сам и ја то. Жао му, гле, кад види, како му мати плаче, како моли и преклиње: — Немој, сине, — каже му, — немој имена ти твога! . . . Што је штета, и то је, дакако, зло. Али срамота тек ! Дојако све, ако у цркви, ако у биртији, све у глас: »Сретиа Смиљана са својим сином, . . сретна у сго добрих! Није бог знао, да јој и више даде!« Мени, боже, перје расте, па, мислим, полетићу. На велим: »Хвала богу и на том! Нек ми узме и очњи вид из главе, мој ће ме јединац слеиу хранити и бранити. Волим једно, честито, него дванајст, па да ми каљају образ пред светом.« .... Ја нисам тражила више среће и не тражим ни данас, ни дај боже! Рекох, што да вређам бога? Па се и не преудадох као мо.је толике, но певољи, друге. Не ћу да ми туђин злостави очију мојих; не ћу да ми којеко размеће, што сину мому још дедовине остало од бабе му . . . Зариче се Цвеја, не ће као више никад ни присмрдити у крчму.