Stražilovo

1467

ОТРАЖИЛОВО

1468

Рајске тице и газеле, Ах! Кроз оне зрачне дворе, У станишту среће праве, Ероз вечности куда море Чаробне се песме хоре, И анђели Бога славе, Дух изгубљен нађе спас. Виде зрачне цветне стазе, Где Бесмртном Богу слазе, И анђелски зачу глас И док покој друге зове, Он је слуш'о песме ове: Слушао је песме надземаљске, хор духова и песму Херувима. »Мисли и сањарије« су низ лирских песама, у којима Војислављева душа тражи олакшице; оно су, што им наслов одаје: Преко плача и гробова људи, Тавна прошлост што их травом скрива, Млади путник са трепетом блуди, И будућност у заносу снива. Знак живота у околу широм Не трепери на обзорју плавом, Где гробови почивају с миром Под бршљаном и високом травом И спустивши у трепету своме Бледу главу на уморне груди, Види вечност — и занесен њоме, Мрачне снове у тишини буди: Ма како да бих радо хтео, али није ми могуће, да испишем целу песму ту. Лепота њена наводи ме, али — на жалост — простор овог листане допушта ми, да је прикажем целу, Она је у »Отаџбини«, у 53 свесци. Чудна је песма »Оргије«, и некако одступа од иначе идеалног полета песниковог; али се даје тумачити. Нема у њојзи ни спомена о »оргијама« у обичајеном смислу; песник је хтео само да искаже своје гнушање према наметљивим назови-песницима, и сасвим је погодио начин писања према предмету свом. У Детопису, у 144. књизи, изашла јеједна од најлепших песама, коју има уметничка појезија наша. Та је песма »Елегија«.*) Ту песму а и многе друге Војислављеве читао сам најрадије с пријатељем једним, који се, као мало ко, разазнаје у појимању правепоје*) Погрешно је штамнан нотпис „Владислав". Међутим исправљено напред, у прегледу, те стоји право име „Војислав". Ја сам ту песму читао још у рукопису те знам, да је н>у спевао баш главом Војислав Ј. Илијћ.

зије. Тај исти, који озбиљно и хладнокрвно испитује изворе тешких невоља и бољетица човечијег тела, уме тако исто да се одушеви и заиесе, кад се спушта у испитивање неизмерног осећања песничке душе. Он ме је не једаред упозорио па гдекоје лепоте Војислављеве појезије, и што сам овде изнео, мишљење јеи његово; та права појезија захвата корена већма, него што се на први поглед и замислити даје. I. Већ је прошло жарко лето, Увеле су мајске руже, И на влажним пољанама. Са грактањем вране круже. На огњишту пламен пуца, И чађави зид му лиже, Па трепери и светлуца, И колуте модре ниже Поља ћуте, гора снава, Иигде гласа, нигде јава! И спустивши руке своје На уморно своје крило, Ја се бајног доба сећам, Доба, што је некад било! Као лахор на таласи, Што лагано тихо струји, Кроз душу ми тренте гласи, И анђелска песма бруји.

IV. Далеко су мила места! Нролетеше сретни дани! А време се канда жури И сам спомен да сахрапи! Али силна мис'о људска, Кад је љубав загрејава, Може гробље да оживи, И да прошлост васкршава.

VIII. Јеси л' вид'о лепи цветак Крај нотока на обали, Што огледа бајно лице На сићани брзи вали? Кад у тихо летње вече Поветарац вале нија, И његово лице тада Љуљушка се и узвија II љубавник тако страстан