Stražilovo

1509

1Ј1 ХГ АЛШ Ј I \Ј ЈЈ \Ј

могли многи угледати. У другој соби лежала је у једном ћошку стара жеиа, мати кметова. Не ради по цео даи ништа друго, до ли што седи и преде. Снахе јој доносе јело и све што јој треба. Сви је предусретају с поштовањем, јер је најстарија у кући. Та баба ми је приповедала, како у селу највише славе ђурђев-дан и Митров-дан. 0 ђурђеву-дне носе литију. Славу славе по три дана. У том су, госпођо, једиаки са светом у нашим крајевима. Мало им је један дан, него као веле, трипут бог помаже. Нас су војнике сви жалили. Једна снаха кметова, плачући за мужем, који је отишао у војску, запита ме: •— Јеси ли ожењен? — Е, то би ми још требало, одговорим ја. — А што, момченце? (Тако зову момка). — Па зар није боље бити без невесте (жене)? Ето видиш, твој муж је отишао на војску, а ти си остала. Шта ћеш радити, ако погине? запитах је. — Кукаћу. А видиш, за тобом нема ко да кука. — Ту имаш унеколико право. Али тамо код нас су жене друкчије. Оне кукају, док мужа не сахране, а после ништа. Жена иде за сандуком мужевљим, „на једно око плаче а на друго се смеје" и запева: „јао, тебе носе четворица, мене просе осморица." Не могох се уздржати, прснух у смех. Суза (Софија) се канда нашла мало увређена. Госпођо, вашем полу служи на част, што се тако узајамно браните. — Е, е, ружно говориш. Није свака жена таква, — И то је истина, али можда би баш моја била таква. Ту се игра с обе стране на срећу, а ја те игре не волим. Овако ти је најбоље. Ако човек и умре, ожали га родбина и више нико. Највише ако се каже: „штета, млад човек!" Госпођо, да се и ви не љутите ? Мени се чини, као да видим, како вам се преко лица навукао облачак незадовољства. Али немојте се љутити! Ја сам готов да вам дадем еатисфакције. Какви су људи, такве су и жене. Какве су жене, такви су и људи. Знате ли за ону запевку женину над мртвим мужем: За живота твога, Коста, Нролила сам суза доста. Сад онрости, што не оста У мом оку сузе једне, Да т' оплачем груди ледне. И ја сам готов да у то верујем, готов сам да верујем, да су људи многоме чему криви. Али шта ћу ја, кад опет други веле, да то није тако, јер веле: „жена има пуну кесу суза, и смеје се, кад може, а плаче, кад хоће", дакле и та жена могла је пустити бар једну сузу за својим Косгом, јер јамачно није сву кесу суза иснлакала.

Но ја хтедох да вам дадем сатисфакције, па сам још горе учинио. Данас обично наилазимо на два мишљења о женама. Једни одричу свако ново право женама и траже, да остану онакве, какве су; други онет траже сва она права и за жену, која има и човек. Госпођо, мени се чини, да ови други имају право али у неколико само. Жени треба дати оне исте могућности да ради на овим истим пољима, на којима и човек, јер и међу њима има талената, а таленат треба пустити да се развије и уроди нлодом. Али то не треба да се одомаћи као правило. Жене не треба да се лаћају без потпуно оправдана разлога онога, што им није по природи одређено. Муж и жена су једна целина. Муж је једна страна, а жена друга страна те целине. Њих двоје једно друго доП У Њ У.ЈУ- Мужу је одређен један круг рада, жени други. Буду ли цо једном истом кругу радили, они ће се размимоилазити у мишљењима о том раду, и тада неће доћи до брачне среће, но до брачне и породичне неслоге. Сећам се да сам пре неколико годииа читао у једном страном листу ово: Муж је имао жену књижевницу. Она се за својим књижевним пословима тако занела, да је нренебрегла и кућу, и мужа, и децу. Деца су ишла чупава, прљава, поцепана. Мужу се то досадило. Наишавши једном на сокаку на тавку своју децу, узе их за руку и одведе их до жене, која је седила у соби и писала. „Али, драга жено, рече он, шта радиш? Иогледај, каква су нам деца." „Окани ме се, молим те, сада, одговори му она, баш сада пишем о дужностима жена." Газумемо ли се, госпођо? Одобравате ли то? Можда ће ко рећи, да може и једно и друго да се ради. Али не. То не може бити. Људи су слаби. Два се посла у исто доба не дају радити. Жене треба саме да схвате свој позив. Људи не треба. да им забрањују да постигну та недозвољепа им права, у којима оне мисле да лежи бог зна шта, а у којима нема ничега. Пустити их треба, па ће оне и саме видити, да није то за њих, каогод што има опет многога чега, што није за људе. Ја вам кажем, госиођо, да жени најленше приличи нежност, скромност и љубав; њој је најлепше поље за рад кућа, породица. Нека гаји у својој деци ваљане чланове народа, човечанства. То жене могу и боље и више од људи, и то баш: зато, што је кућа на њима, и што су нежне, милосније. Нека свака то чини у својој кући, својој породици — ето јој лена, узвишена рада. Нисам хтео тим целим да кажем, да и женско образовање остане овако, као што је данас. Не. Даиашње образовање њихово није образовање. Зиати