Stražilovo
1 V V О
„Устајте брзо!" — Шта је? запитамо обојида. „Крећемо се, и то одмах." — Куда? „На границу." Подигосмо се. Док смо се облачили, Милоје је био изашао. Тек што смо се обукли, а он се ирати. „Иди, зове те капетан", рече ми. — Мене, а шта ћу му ја сада? „Не знам, иди . . . жури се." Одох капетану Јовану Поповићу. „Знате ли, где је Градашница?" запита ме. — Знам. „За колико можете отићи донде?" — За по часа. „Ево вам ово писмо, однесите мајору Ванлијћу." Вило је око три часа но поноћи. У Градашницу сам сгигао око четири часа изјутра. Мислио сам, да ћу моћи пре стићи, али се преварих. 'Гребао ми је готово читав сахат. Кад сам дошао у Градашпицу, био је још мрак. Све је било мирно. Свисујош спавали. Премишљао сам, како ћу да нађем мајоров стан. На срећу угледах ватру. Око ње су седили војници. Запитам их, где је командант III. иука. Сви ме погледају зачу1)еио. Био сам задуван. При поласку из Пирота не могох нигде наћи хоља, те сам морао пегаке ићи. Покажу ми кућу, у којој је мајор становао. Уђем унутра. Мајор је још спавао. Пробудим га. „Шта сте донели?" запита ме." Предам му писмо. Мајор га отвори и прочитавши га, запита ме: „Где је сада II. батаљон?" — Досада мислим да се већ кренуо." „А где ћете га наћи?" — Речено ми је, да идем Софијским друмом, те ћу га стићи на Суковом мосту. Из целога овога, што сам досада споменуо, из оне тајанствености, хитње, кретања, слутио сам, да је у нисму, које предадох мајору, било саопштење о објави рата на Вугаре. Јас1;а ев1; а!еа! Око седам часова изјутра бејах на Суковом мосту. Силна војска беше притисла Пиротско поље. Ту смо се одмарали до три часа но иодне. Тада засвира труба. Узесмо оружје и стадосмо у фронт. Капетан дојаха и рече нам: „Јунаци! Прокламацијом Његовог Величанства краља оглашен је рат Бугарима. Какви треба да будете, пећу да вам говорим. Ваши очеви, ваша браћа, борили се славно против Турака, а да ћете и ви бити храбри, у то пе сумњам. Живио краљ!" „Живио!" одазва се војска.
Напунисмо нушке и пођосмо напред. XV. пук друмом, VII. пук десном страном, а IX. пук левом страном друма. Да ли да вам, госпођо, онисујем поједине изразе лица ? Не, то нећу. То можете и сами замислити. Сваки је осећао, да му је то можда последњи дан. Колико је њих то и наслутило! Прођосмо поред једнога села. Сељаци беху изашли иред нас. Старац је један држао у руци боцу с вином. „Како се зове ово село?" запитам га. — Срећковац, срећно ви да бог да — беше одговор. Кад се успесмо на вис и дођосмо у близину села Жељушчета, припуцаше на друму пушке. Била се битка код села Гоњдола и Цариброда. VII. пук није био у борби. Кад стигосмо до Цариброда, био је већ у нашим рукама. Цариброд је малена варошица. Куће су досга лепе. Најлепша је кућа „околиско управленије", Вредно је да споменем Царибродску ћуприју на Нишави. Начињена је од дебелих балвана. Издаље изгледа као да је од гвожђа. Из вароши беху млоги нобегли. Неки војиици почеше да тумарају ио вароши и да траже, ако има што да се узме, но им је одмах забрањеио, те тако иљачкања није било. Ми смо преноћили пред Царибродом у нољу. Чим смо се 3. новембра пробудили, кренемо се напред. Ударисмо главним друмом кроз сред Цариброда. Кад изађосмо из варошице, оставимо друм и нођосмо десно нреко брда. Тако стигосмо и до Драгоманског кланца. Патроле јавише, да је непријатељ ту. Попесмо се на вис ирема ненријатељу. I. чета (комианија) нашег батаљона беше се већ разасула у кланац. Ја сам седио са једним познаником и правио цигарету. Био сам сав узрујан. Тек што заналисмо цигарете, зачу се глас комаидиров: „II. чета напред!" — Збогом М. — Збогом Д. Бацих цигарету и одох са осталима. Пуцњава се већ чула. Шта се све за време ове борбе десило, сећам се као кроз сан. Знам, да сам чуо неке звијуке преко главе, а кад би граната страховито зашуштала, и нехотице бих погледао горе. Сећам се, да је до мене био неки Циганин. Полегасмо сви, јер не беше заклона, и лежећи пуцасмо. Приметих, да је Циганин одједном престао нуцати, но нисам даље мислио на њега. Тек када војник један с друге стране Циганинове примети мајору: „Овај је ногинуо, господине мајоре, треба га од-