Stražilovo

1665

СТРАЖИЛОВО

нети", — окретох се и равнодушно, погледах мртмаца, који је до пре иеколико тренутака био жив, који се као и ја надао, а сада лежао мртав, блед, крвав. Куршум га иогодио у теме. За мало на дођоше и болничари. Ухватише 1 «х но16 и одвуиошв низ брдо, као и сваку другу ствар без живота, без осећања. Сећам се, да ми на један мах нестаде муниције. Пе беше ииког да ми је дода, те морадох отићи сам до сандува. Узимајући фишеке сназих, где један војник бежи, што игда може. „ Куд бегаш ? сурово повичем на н>, да се и данас гадим на сама себе. — Гањен сам, брате. Тргох се, као да ме је змија ујела. Погледах га мало боље. Лице му беше крвљу обливено. Сваки рањеник, чим осети, да је рањен, почне бегати што брже може на превијалиште, само ако му је ијоле могуће. Њему изгледа, да му сваки тренутак закашњења доноси смрт, те јури као без душе, да снасе живот, без кога може бити код куће многе и многе очекују црни дани, горак хлеб. Већ се почео хватати сумрак. Из непријатељских су ровова севале ватре и једипо сам по томе знао, да још траје борба. Уши су ми биле заглухнуле. Докле је тако то трајало, не знам. Труба засвира, да се прекине пуцање, и мало по мало пуцњава престаде. Настаде мрак. Седох на земљу, да се одморим. Колико сам седио, не знам. Из заноса ме нробуди поручик Милоје Марковић. „Јесте ли живи?" запита ме. — Жив сам. А ви ? и ви сте живи и здрави ? По, то је добро. Имађах код себе нешто мало јела, те ночесмо јести и разговарати се. Мало по мало, па се око нас окуни читава гомила. Сваки је нешто причао и сваком се у разговору највише чуло оно : ја. Сваки .је износио на видик своја јуначка дела. Да, да, гос,пођо, износише на видело своја јуначка дела, јер је борба већ била прошла, те је сваки био сигуран. Између осталог чух и ове речи — чије су, нећу казати —: „Ире но што се борба отпочела, видио сам, како непријатељ прави шанчеве и већ ночех издавати налоге, како да се пуца. Но у том добих наредбу, да паљбу не отварам, догод ми се не нареди. Аустријски војни аташе, потпуковник Пинтер, видећи, како гледам непријатеља, где прави шанчеве, а не пуцам, запита ме: „Што не заповедите, да се пуца?" „Не смем" одговорих ја. „А зашто?" „Тако ми је наређено." Ето вам, госпођо, већ једиога лепога примера о иашој бистрој памети. Гледати мирно непријатеља,

како ирави заклоне и шанчеве, нустити га, да се у њих склони па тек онда пуцати, то је бистрина, каквој равне зацело нема. Но зато и прођосмо онако! Гледах око себе погинуле војнике, који још нису били покопани. Земља је била на више места крвава и изривена. Фишеци разбацани, а задах од барута још се јако осећао. Војници су врвили на све стране. Јако пико није говорио. Чули се само потмули гласови. Бура је била прошла, али трагови, које је оставила, били су доста штетни, те пи они, што остадоше, не имађаху још срчаности, да збришу утиске прошлих тренутака. У томе дође XV. пук и смени нас за ону ноћ, а ми се спустисмо са виса, да се одморимо. 4. Новембра требало је оиет бити борбе, но кад се нопесмо па вис, видисмо, да се Вугари новукли, те пођосмо за њима. Како смо ишли но оним висовима, долазили су до нас са десне стране страшни тутњи. Погледамо десно. Иза брда забели се дим, а после неколико тренутака зачује се потмуо тресак. Канонада је била врло јака. Наша је шумадијска дивизија отимала варошицу Трн. Кад се пређе Драгомански кланац, брда су нитомија и земља лепша за обрађивање. У селу Драгоману куним ракије, јер без ње и воде човек трпи Христове муке. Тек што сам изишао из механе, а наиђем на неке своје другове и нечујем ништадоли: „дај ми мало ракије," „дај ми само да гунем," „дај ми само да оквасим уста." Учиним сваком по вољи а мени остане то задовољство. да омиришим нразну чутурицу. Али ко у том случају не би своме сапутнику учинио но вољи? Та они један другог одржавају! Гледећи у чутурицу сетих се Змајевих речи: Мој сапутниче на сваком путу, Мелеме силни за рану љуту! Та љубав нахпа не сме бит' тајна, Чутуро бајна! Но на жалост нисам имао времена да ионова одем у механу, да је напуним. Дођосмо до кобних висова „Триуши" (код Сливнице). Патроле јавише, да је ту непријатељ, а ми се вратисмо назад, јер су по ратном плану требале да ударају на ову главну непријатељску нозицију све четир дивизије: дунавска, моравска, шумадијска и дринска, а тада је дотле стигла била само дунавска дивизија, те се и ми вратисмо до села Драгомапа, да причекамо остале дивизије. Преноћили смо у пољу нод селом Драгоманом. Снег је падао целу ноћ. Време је било врло хладно. Отидох до наше коморе, јер бејах врло гладан. Тамо је чекала готова попара. Да зпате, госпођо,