Stražilovo

СТРАЖИЛОВО

1650

Увидеше газде, да им ие ваља иосао. Коњи им ослабили, не можеш их иозиати. Мија није хтео престати. Два му најбоља кон.а ногинула, а они други! Не може Гавра да иде у сватове од срамоте. Кад прође Мија норед штале, неће ни да завири у њу, само тешко уздахне. Често је опомињао Гавру, да коње добро храни. Кад је зле воље, плане на њега, што их боље не гледи, а Гавра не сме ништа да каже. Боже, како је било Мији, кад су му угинули коњи, иа два наједаред. Срце му је хтело препући и крв му је појурила у главу. „Можда угинуше, што толико окрећу сувачу," морила га је помисао, и сав се грозио од те помисли. Али не, не, чини су подметнуте уњегову кућу, па је ето све суноврат. То је он подметнуо, тај несретник. Како ћу да му се осветим ? помишљао је Мија. Па шта ће с коњима? Да их вуче на излаз? Свет ће да пружа прст, па да каже, погинула марва од радње. Нико неће веровати, да су то чини. А чини су, зацело чини. Два дана стоје коњи у шталогу. Мија ником ништа не говори. Други дан у саму ноћ доведе Цигане, да их одвуку, а коже нек су њине, само нек не разглашују. И нахранио их и напојио добро, и дао им кола и коње, да се не муче сами, само да ћуте. II Цигани су ћутали до ујутру. Кад ујутру, све ври село и то од две новости. Прва новост Мијина несрећа, друга новост срамота Живе ешкута, најбољег сеоског кортегаа. Ево шта је било код Живе. Тек зора била заилавила, а комшинице видеше нешто необично на ступцима његове капије. Шта је, Боже? не види се, још је мрак. Кад свануло, виде се лено две кошнице, натакнуте на црепове, што су красили ступце. Шта ће кошнице на ступцима? Устумарао се комгаилук и забринуо се, да неће дознати ту тајну. Кад Жива по господском реду усгао касније нег други људи, као опарен брзке боље скиде кошнице. Кљуцало се, док се није прокљувило. Горник Данко Комарац кунио чуварину. Дошао и к Живи, да добије храну, гато му је имао дати. Живе не бегае код куће, већ га његова млада одведе на таван, да му измери жито. На тавану било неколико кошиица, међу њима и једна бела окречена. Ту кошницу познао је Данко, јер је то била кошница његова стрица Пере, коме су с њом још пет других кошница јесенас украли. Данко се чинио невегат, јер се бојао, да му оиштина не одузме чуварину. Зато оде и исприча

своме стрицу, шта је видио; стриц исприча комшији, те тако сазна за то и момчадија Мијине партије, нађу две кошнице, на их натакну из прдачине на Живине ступце. Због тога није смео коловођа кола рпгатинскога да се покаже на сокаку. Деца су му викала: меда, гато краде меда, а старији су говорили: ето, лија долијала. Та крађа врло га је смела у кортегаовању, јер се није смео нигде појавити. Ако се где појави, ирезиру га и смеју му се, а смешност убија. Противна партаја смејала се, а кнез Ива богмс се озбиљно забринуо. Чула се после смеја и повика: ето какве су коловође варошке партаје! Лопови! Жива је неко време био роб, и чамио је код куће као осуђен, а пред вече се, у исто доба, кад и сова са сеоског торња, кретао у село и састајао се са синовима ноћним. Једаред у вече оде Жива кнезу на саветовање. Није далеко избор кметова, а ствар још није потпуно удешена. Сели у великој соби и разговарали се поверљиво. „Како да ниси боље пазио на те несретне кошнице, човече божи!" с тим га је речма предусрео кнез. „Шта ћу, да их ђаво носи, кад сам заборавио на њих као мртав. Мислио сам, ко ће на мој таван, а друго склонићу их за који дан. Од данас до сутра па ето остадоше до прекјуче. А та моја луда Пела — а баш сам јој показао, како ће други пут боље пазити на такве ствари." „Мораш гледати, да се Извучега из те иевоље. Ја мислим, овако ће најбоље бити. Ја да нозовем Перу, па да му обећам коју воринтачу и да му попретим, да ће му синовац изгубити чуварину, а оп да неће кадити гаколску и општинску пећ, ако не дође код тебе и не призна, да то нису његове кошнице, а ти међутим спреми друге кошнице, а те склони." „Не тако, рече Жива. Иера ће и то коме прииоведати, јер сви мисле, да ће наша партаја пасти, па ћемо се обадвоје осрамотити, него ћу ја натерати Игњу Мркпшног, да призна, да је украо коганице, као гато и јесте, а мени није дао да их сачувам, већ ми их је нродао, а ја као нисам ни знао, да су то крадене коганице. Тако ће бити најбоље." „Хајде ради како знаш, само гледај шта ћега. Морамо се унети из петиних жила", рече кнез за- . бринуто. „Само да нас Легаа не изневери, а кад буду наши кметови изабрани, онда смо на коњу. Ја морам бити кнез. Ако не будем кнез, онда сам проиао. Продаће ми се имање, јеси ли разумео, Живо, иродаће мисеимање", настави страсним гласом. „Ја