Stražilovo

1Л>;Ј 1.

сам проиао човек, Живо. Само нотарошу дужан сам шест хиљада, а кад бих ти изређао и све друге дугове, уирепастио би се. Само се то покрива, док једаред цео свет не сазна за' овај мој покор, и онда ми је ту крај. Знаш ти, Живо, да ја на тавану немам ни зрна жита, а у џепу ни пребијене паре. Све сам иотрошио за избор. Ветрењача ми спала; сувачар ме оставио, јер му нисам могао платити. Одатле би бар хлеба имао. А тај „одер" — ту је мислио нотароша — сваки час иште новаца, вели: треба солгабирову оволико, оном онолико. А ја руку у џеп, на плаћај. Кад су оно били да прегледају касу и новац од штајера, наишли су у каси место неколико хиљада стакбце с ракијом. Ја сам морао узети две хиљаде, да исплатим векслу чивутину, а друге сам новце којекоме подавао све на два на три дана, То ме је коштало преко четир стотине форинти. Глоба отишла солгабирову у џеп, јер би ме друкче суспендирао. Колико је новаца припало од варошке куће, па и у другим приликама, али све бадава, кад сам то раздао на десет страна. Мени ако је остало .... ал шта ми је остало, кад сам и то потрошио частећи ту дерну го.споду, Швабе и Чивуте. А нотарош, нотарош! Тај ме је убио. Само да се њему могу одужити и да му вратим жао. . . . Но шта говорим, та и он хоће да ја будем кнез. Он ме је свему научио, како да радим. Али, Живо, још једаред да будем кнез, бићу срећан и ја и ти. Друкчије ћу да радим. Нећу више делити ни с ким. Само ћеш ти добити свој део. Нотарошу нећу дати ни крајцаре, та и тако ме већ много, много кошта. Него ако пропаднемо ири избору? Ех то не може бити. Гадићемо дан ноћ, а ради и нотарош. Погме нека ради, јер . . . шта већ досад нисам мислио. Знаш Живо, стегло ме је, па не могу да дахнем. Све једнако идем за њим, као слеп. Кад немам

новаца на хоћу да полудим од бриге, кажем му то, а он само тури руку у џеп, на ме пита: колико ћеш, Иво? Ја сам већ напред намислио, да не узимам, јер готово и немам на шта узимати, ако хоћу бар кућа да ми остане над главом, а већ знам, какву ће камату узети. Али треба ми. Шта ћу, обезумим се и узмем, али се заверим, да више никад нећу узимати. Кад опет останем без новаца, па сам забринут, он одмах види, шта је, па ме пита, хоћу ли новаца, а ја зажмурим па опет узмем. Тако је било већ много пута. Па шта ме кошта бирт и карте! Колико сам се пута клео сам себи и жени, да нећу више у бирт завирити, ни карата у руке узети, па опет. Ах, Живо, само да се још једаред очистим од дуга, иа никад више, никад више. Нит ми треба нотарош, нит варошка кућа, нит бирт, ни карте, Бог их убио! Не треба ми ништа туђе. Седићу код своје куће и чуваћу, што је мо.је. Своју земљу сам ћу радити. Вићу миран човек. И то ће да буде. То може бити. Само да будем још једаред кнез. А ја ћу бити кнез. Знаш, шта сам хтео да радим? Хтео сам позвати Мију, да буде ешкут ил поткнез — шта хоће ..." Ешкут Жива с чуђењем га је гледао. Шта говори човек! . . . „Јест, али он не би примио моју понуду. Знам ја Бродаре! ГГа кад нећеш, злотворе мој, чекај, ја ћу те научити памети. Скољаћу те у ариште . . . Кад ти ја подметем ногу, па паднеш, нећеш се скоро дићи. Чекај, бесни Мијо . . . Иди сад, Живо, по селу, па ради, колико в инт е можеш. Али не. Прво ми нађи ешкута Нику, па, му кажи, да ми одмах дође. Треба ми. После иди од куће до куће. „А новце?" запита Жива, жмирећи својим бадемским очима. „Да, јест", уздахне горко Ива и оде Чивутину. (Наставиће се.)

ШАРЕНА ЈУНИЦА.

С Л И К А И 3 СЛОВЛЧКОГА II А Р 0 Д Н 0 Г А Ж И В 0 Т А. НАПИСАО МАРТИН КУКУЧИН (БЕНЦУР). (Наставак.)

III. ако је прошао наш драги Адам Крт. Краве лТ/нема, педесетица пукла, а два форинта сломила врат у крчмаревој кеси. — Бого и божићу! — уздише Адам. — Шта ће ми Ева рећи ? Колико се сиротица намучила, док је скуцкала педесетицу; а ја је разбио тако шале! Како да јој иокажем толику гомилу бакра ? Па шта ће тек, кад чује, да сам два форинта утукао? Знам, да ће ми дати целе недеље, да липам

слану воду. (Понда се узе тешити). Ал како оиа може знати, колико сам ја потрошио, кад пе :ша, шта сам за чарапе добио? Не зна да! По носу му Ева позна, колико потроши. Зато је се тако и боји. Замислио се ето Крт у крчми о својој беди, док му паде у памет, да још није пазарио за кућу што треба : бибера, меда, каве, шећера, мака, олаја и других ситница. Узме чугању (буџу), па хајд на пазар под шатру, где се те ствари продају.