Stražilovo

16/У

Тебе ја поздрављам, чиста, вечни правдо, Благословен нек је, ко је за те страд'о! Ко, распет на крсту, целом свету вели : Нек свак чини другом, што сам себи жели. Тебе ја поздрављам, о просвето права, Благословен нек је, ко те умножава! 0 правој истини ко пигда не сумља, Ко ратује умом противу безумља. Удри гудало, нека се вије, У њему многа песма се крије, Оно глас има, оно је живо, Говори право, ма да је криво. Има много-људи силних и.богати', Што не могу нигда спокојно заспати, Крај постеље њине, кад остану сами, Оживе авети у тој ноћној тами. Њина се зла дела у слике претворе Па им страшне речи делу ноћ говоре. Газили су они слободу и правду А ковали круне, да чине параду. Скромне Језујите тајне неба знали Иа им благослове од олтара слали. То су огледала тужне светске беде, У која сви људи с поштовањем гледе. Нобожност је њина без конца и краја, Они држе кључе од људскога раја; Кад се добар рачун за грехове плати, Папа може душу из пакла да врати. Италијо, земљо лепоте и сласти, Нек те бог избави од божанске власти! Зар су људма нример оне вране јадне, Што свет поједоше па су јоште гладне; Те црне утворе, што ка' поноћ стоје, Ти слепи мишеви, што с' видела боје. Ну, покликни, сив соколе, ЈТек се тресу све нланине; Ну, запевај јасним гласом Славне песме од старине. Нримакло се српско време, Свуд се дижу наша браћа; Наступила бозкја правда, Стамболу се зајам враћа. Давно је било, многе су веће Од тога доба прошле године, Силна се "војска истоку креће Испод високе Шаре планине. На грчког цара та војска ходи, Силни је Душан сам собом води. Пред војском царски барјак се вије, Ал под њим свести државне није ; За кратко време диже се страст, Паде и барјак и царска власт.

То силно царство сруши се бедно, Ништа не оста до име једно. Давно је било, многе су веће Од тога доба прошле године, Силна се војска Косову креће Испод Јастрепца горде планине. На турског цара та војска ходи, Кнез ЈТазар војску сам собом води. Иред војском кнежев барјак се вије, Ал под њим реда, нослуха није. Песлога с' диже, овлада страх, С барјаком круна паде у прах. Толике битке, победе, слава, Прођоше као санови празни; Себичност људска све закопава, А за њом иду векови страшни. Дошло је време — или ће доћи Кад ће тај барјак опет се дићи, Цео ће народ на војску поћи, С јунаштвом може у Призрен стићи. Тамо је наша столица стара, Тамо су наше цркве свете, Тамо се српска будућност ствара, Тамо нам свагда мисли лете. Али, с неслогом, себичност клета Поћи ће с нама, да нам свуд смета. Још се гуслар чује, песма га занела, Спомиње сва места, где слобода наде; Горска вила озго над њим се наднела, Казује му она по реду све јаде. 0 Ловћене, царе свих планина, Дивне дане ти си дочекао; Црна Горо, славо од старина, Бог те благим оком погледао. Пет векова око ових стена Ти се бориш ка' нраво сироче, Ал ти крила нису саломљена, С њима правда светски рат отпоче. Сломиће се јарам од истока, Народи ће слободом данути, А из сваког хришћанскога ока Суза ће ти признања канути. И када се здробе ове стене, Твоје име свет ће да помене; У њима се, к'о варница мала, Јадном робљу нада одржала. Варвари су и Будим отели, Ал на Ловћеи нису се попели ; Зрак слободе свагда га грејао, Гуслар песме свагда му певао. Спустиле се звезде по врху брегова, К'о руже од злата, к'о драго камење,