Stražilovo

1683

СТРАЖШ10В0

1684

У цркви им придикује сваке недеље. Говори им, опомиње их, укорава их, а они га с нажњом слушају и диве му се, па држе, да мора бити врло учен. Само им неправо, што им толико износи мане и кори их. Та ваљда иису ни Сумраковчани најгори на свету. Зато се туђе од њега. Полагацко увиђали су људи, да је пон Милош народни човек, да му добро њино на срцу лежи. Сваком приликом учи их. Ако пође по селу светити водице, сваком домаћину има да да понеки савет. Упућује их, како да чувају здравље. Пита их, колико имају деце, опомиње их, да их шаљу у школу, а ако где наиђе па које ђаче, проба га, шта зна, од молитава, од народних песама и т. д. А старијима све перје расти од милине. Кад се бака врати од попе са знамења, не може да се наприповеда, коликојој је попа наговорио о нези новорођенчета. Није додуше све запамтила, шта је говорио, (остарила кукавица па је издало памћење), ал красно је говорио. Часни га с попом, тај све зна. Поп Милош човек благе нарави, па воли децу, и свугде им показује ту љубав. Оволеше и њега деца, па кад пролази сокаком, трче са преког сокака, да га пољубе у руку. Због деце оволеше иопу мајке и матере, па и код отаца поче се неповерење према младом попи кравити. Милије би им додуше било, кад би им о свецу попа софру зачинио, па се мало и напио с њима, ал шта ће, кад је такав човек. Ваљда му пиће не подноси. Пајвећма је омилио млади попа својим парохијанима о последњој скуиштини црквеној, што је устао против школе. И пе треба им школа. Нашто је школа? Ето нек дете научи молитве, нек научи читати апостол и потписати име, а за то је доста и ова једна. Школа управо и није за паоре људе, већ за господу. Нек он зна орати и копати, а што ће му књига. Право има поп Милош, што је устао против школе. Баш Бог да прости. Хоће да нас упропасте, ал поп Милош не да на сиротињу. Кад је разабрао млади попа, са шта је омилио евојим парохијанима, тешко је уздахнуо. Његова популарност изгледала му врло скупа. Са немирном душом чекао је прву прилику, да разувери своје парохијане, те да им покаже, у коликој су заблуди. Са пемирном душом чекао је, јер се бојао, да га исто толико, колико им је сад мио, не омразе, а у омрази ништа се не може урадити. Са стрепњом гледао је духовним очима будућност свога народа. Сиоро и тешко се кује та леиа варалица. Данас мислиш: све си урадио, а сутра ти је већ јасио, да си на поч.тку почетка, јасно тије, да мораш показати

еванђеоско стрпљење и жртвовати цео живот. Па и онда? Хоћеш ли видити плода од свога труда? Те мисли мучиле су младога попу, али само за часак, јер он је веровао у будућност свога народа и та вера уливала му је снаге за мукотрпан рад. Осећао је, да му треба и помоћника у његову тешку раду, и нагаао га је. То је био млади учитељ Павле Радојчевић. Да се упознамо с њим, преписаћемо први лист из његова започетог дневника. „Није ми било ни пуних двадесет година, кад сам свршио учитељску школу у С., одакле сам и родом. Чим се отворио први стечај на учитељско место, а то је било у Сумраковцу, ја сам искао, и добио сам га. Боже, како сам се обрадовао, кад сам чуо, да сам изабран! Десетине пута прочитао сам писмо, у којем ми се то јављало. Радовао сам се из два разлога. Прво, што сам имао да издржавам своју стару матер, која је своје мало удила до последње паре ижртвовала, да мене на пут изведе. Она ми је била све на свету. Никаквих рођака нисам имао. Она се радовала мојој радости, а ја њеној. Притиснуо сам јој руку на моја уста и љубио сам је небројено пута, а она је сиротица плакала. Беху то сузе радости. Ох, шта је живот спрам љубаш! Сто младих живота жртвовао бих за оно њено старо сухо, светитељско лице. Мати моја, мати моја, што те смрт узела, кад је борба живота ирестала, кад си могла најсретније дане нроживити! Сретна си умрла, а несретни живе и завиде мртвацима!" То је место у дневнику било замрљано. Сигурно је учитељ пролио много суза, док га је писао. „Други разлог мојој радосги, писало се под следећим датумом, био је жар и одушевљење, којим сам горио за школом. Пун сам био лепих тежња и поуздања. У мисли сам носио слику светог Саве,.и веровао сам у њу. Мислио сам, учитељ може све. Он може од деце направити анђеле или ђаволе. Ја сам их хтео у анђеле преобразити. Ја сам веровао, да трновити пут учитељски води вечитој срећи (ту је било по свој прилици касније оловком донисано: верујем и сад). Трње на томе путу нисам ни осећао. Једног ружног октобарског дана почео сам школу. Школа је била пуна деце. Поврвио мали народ, да види повог, младог учитеља. Њима можда и није ишло у главу, како може бити, да младо голобрадо момче стане за катедру, на којој је већ готово зарастао стар учитељ с наочарима, са дугачким масленим капутом и прслуком, какав се пре ио столећа носио. Умрм) је кукавац, прошла је година дапа,