Stražilovo

1715

1716

рохте ми се пошадити с драгом, Па је јутрос запитах у башти : „Казки, драга, откуд ово чудо, Да си мепи милија од мајке, Да си мени милија од сеје, А ниси ми ни сеја пи мајка?" Мудра ми се задесила драга,

ОТКУД?

На овако мени одговара: „Зато сам ти милија од мајке, Што с' ти мени милији од баба; Зато сам ти милија од сеје, Што с' ти мени милији од брата, А ниси ми ни брат нити бабо." Н. В. Ђорић.

ШАРЕНА ЈУНИЦА.

С1ИКА И 3 СЛОВАЧКОГА Н А 1> 0 Д Н 0 Г Л ЖИВОТ А. НАПНСАО МАРТИН КУКУЧИН (ВЕНЦУР). (Наставак.)

У. ■ оћ се већ простирала по широком Мрхано' ву, кад кумовима паде кућа на памет. Крт исплати три форинта за алвалук, па уздахну за потрошеним новцем. Бојао се, шта ће му жена рећи, кад чује за толики трошак. Но утеши се, кад помисли: — Чекај, Ева; не ћеш ти дознати, колико сам потрошио. Само ми још то треба, па да имам да слушам по године придике. А зна она мучити, па не заборави ни за најмање трице. Памти и што си ире венчања учинио. Добро, преварићу ја њу. Дао сам за јуницу бајаги два форинта више; платио сам дакле тридесет и пет форинти. Не ће дознати, шта сам дао Трнци; с њим је у завади, а и с кумом Трнкиницом. Питати не ће. Ни Трнци не ћу ништа говорити; има и он добар језик, па не зна завезати, него избрбља све до ситних црева. Трнка опет мисли, шта ће и како ће са својом Евом : — Чекај, Ева; не ћеш дознати, шта је. Мислиш: добићеш све тридесет и три форинта! Охо! Доста ће бити теби и равно тридесет. По правди и све је моје. Ја сам тимарио и хранио јуницу, ја продао и ја алвалук пио,. .. а жена да новце броји! Склонићу барем три форинта. И онако имам да платим Јуди Јакову, јер ми се већ на врат понео. Хој Јакове, исилатићу ти до паре,. . . не бој се, исплатићу ти. Крту не ћу дати ни да што омирише. Какав је, раструбио би по целом селу, како је Адам Трнка преварио жену. Па нико ие ће знати, да је Јаков намирен. Тако Адами поутешени, да ће преварити своје Еве, пођу кући. Трици лако, пема ништа на грбачи; жена однела све кући о себи. У Гфта пуна торба, између стакала натукао мак,

сир, пекмез, свеће и друго којешта. У врх метнуо срце с огледаоцетом од колачара и за десет новчића других колачића. Еј, како ли ће се Ева обрадовати, кад види, шта јој је све донео. Торбу бацио на леђа па свезао преко прсију. Навукао на уши шубару, стискао у руку чугаау, па хајд. Пред крчмом га дочека Трнка. Обазире се Крт и десно и лево, гледа, где му је јуница; па кад ништа не види, пита: — Куме, где је јуница? — И ја вас хтео да питам, где је? — Везали сте је овде за овај канак на прозору. Крт се чеше иза ушију, па вели: — Ама, куме, ви сте је везали. Па како сте је врага то везали? — Верујте, куме, добро. Да ми је овде уже, а ви да имате рогове, бих вам показао, како сам је стегао. — Коме? Мени? Мене да вежете? Требали сте боље везати марвинче. — Иа везао сам, ма везао сам. Трнка се узмухао око крчме. — Како, до врага, да се откине ? Откинути се није ии могла, остало би овде бар парче ужета. Куме, неко је украо јуницу. — Не говорите, куме, то, полудићу од страха. Шта би Ева рекла? Вели Адам Трнка Адаму Крту: — Хајд, куме, да је тражимо. Тек не можемо кући без ње. И пођу по вароши. По улицама типшна. Људи свако код своје куће. Наиђу ипак на једнога, баш ће да прође норед њих, а Трнка преда њ: — Пријатељу, видесте ли где какву шарепу јуницу? Сва је жута, само по леђима бела, а на чеЈгу има звезду.