Stražilovo

1753

СТРАЖИЛОВО

1754

У чданку своме: »Њекечертеиз повјестнице сербског књижевства«, што га је Суботић написао као уредиик »Летописа Српскога« у истоме год. 1846. изјављује он одлучно, да се књижевност српска отпочела при почетку овога 19. века опако, како пије требала, не устручава се да каже, да су Доситијеве »Басне« основале тако рећи нову српску књижевност и да је Доситије први показао, шта треба за народ да се нише и како ваља да му се пише; оштро осуђује писање славено-српским језиком. »Доситеј је увео народни језик у књиге. Вук нам је ггоказао, који је то народпи језик; Доситеј нам је показао, да треба народним језиком књиге писати Вук пак показао нам је, како треба да пишемо. Вук има још једну заслугу о српском књижевству а та се састоји у правопису . . . који како у простоти тако и у целисходности равног себи тражи, који би требало с в и с р иски списатељи оберучке да пригрле«. — Ето то су јавне речи Суботићеве г. 1846, па треба ли томе још јаснијег доказа, да је он одлучно пристајао уз пови иародпи правац у нашој . књижевности? У чланку томе признаје Суботић велики утицај Мушицкове иојезије на српско песништво, али се не устручава да каже, да тај правац иеће имати будућности — да препорођај уметничке појезије наше мора поћи са народне основе, задахнут и пречишћен пародном појезијом. Пре 50 година дана била је оваква одлучна изјава велико и мушко дело. Томе новом правцу крчи Суботић пута, за све време од г. 1842—1847. а затим од г. 1850—1853. доклегод је био неуморни уредник »Српскога Летописа« уредивши му 32 свеске. Том народном правцу у нашој уметничкој

(Свршиће се.)

појезији даје Суботић израза не само као литерарни историк но и као иеспик у својој великој епској песми: »Краљ Дечански«, која је угледала света 1845. и добила награду од »Матице Српске«, — оживљујући у народу своме спомен на један од најславнијих момената у историји његовој — на доба ратовања и комешања у срнској држави за младости Душанове. Ово, што поменух досада, биће довољно, да нам свима буде јасно: да је нојезија нашег данашњег слављеника истина зачела се па земљишту старог правца у књижевности иашој, али да је већ за мало ударила новом народном струјом. Суботић је за свога радљивога века не само један од најдаровитијих песника и књижевника наших — по је уједно једап и од најплоднијих. Од г. 1855., која је велики прелом у његовом животу, приања Суботић после тешке и опасне болести зановљеном снагом око књижевнога рада — почев са појезијом лирском и епском пење се он на врхове српскога Парнаса својим драмама и трагедијама а у исто доба развија обилан рад око наука, које се тичу наше народности, око народног језика, око историје српске књижевности и историје српскога народа. Суботић је за време свога више од 50-годишњег песничкога и књижевничкога рада, од год. 1834. —па до смрти своје, преживио све мене наше новије књижевности, али је он био од оних ретких књижевника наших, који није окорео у оном, што је за младости своје научио, но је једнако учио, једнако напредовао — те је тако увек добро знао и умео сваки огранак науке, знања и вештине, којом се бавио, и уза сву ту разноврсиост своју био је увек међу п р в и м српским песницима и писцима. с. в. п

ПО ТИХОЈ ВЕЧЕРИ... (МАХАЛИЦКИ.)

П.о чешком.

о тихој . мирноЈ вечери Засија месец бледи; Што ли ме тако жалосно, Очајно, тужно гледц?

И моје лице увело. Туга му боре дуби, Што ми се драги ожени, Па другу сада љуби.

Ј. С. Ч.