Stražilovo

1789

била је у Новом Саду у нриватном једном заводу, у којем је на немачком језику учила даље науке и учила се женском раду. Од свега тога до мојих је руку дошла једна рачуница из 1869. године, једна свеска веџбанице од 16. марта 1857. и једно диктандо од 17. децембра 1856. године, гато је све издаје као напредну, вредну и чисмену ученицу. Понекад би васпитачица замерила родитељима, што о српским празницима ћерку кући воде, али су јој ови увек одвраћали, да је само тако и дају код ље, јер они неће допустити, да им дете заборави на српске обичаје и веру православиу. Колико је мати игала у православљу своје кћери, показало се у томе, што је Милена и као „госпођица" већ исто као и мати јој застајала и прекрстила се, кад би српско звоно чула, па десило се то у соби или на отворепој улици. Многи се кришом смејали „попаореној фрајли" ; али у очи јој то није смео нико казати. У том дође година 1861., која је на све стране будила тежње ка слободи и самосвојном, народном мишљењу. „Брата" се није искључивао од јавног рада а није му ни жена, како то многе умеју, у томе пречила. Њихова сугласност донела је то, да је „Брата" могао и свој трибут народу и јавности одавати и опет у својој радњи напредовати. Тај препорођај живота и духова морао је и Милену за се придобити; јер она не само да је те покрете пратила но новинама, већ је и свога оца пратила кроз тај јавни живот, и њихова кућа у Черевићу постаде наскоро скупилигате омладинаца, било по телу и духу или по духу самом. Ту се виђао Змај и његова браћа, Дамјан Павловић, Абердар и др. Од Абердара је Милена попримала разне србијанске игре и те после у колу ггред својим дућаном недељом и свецем својим сељанкама иоказивала и учила их, те отуда она песма Миленкова о колу, које се пред кућицом јој спрема и у које се и све цуре уватиле а ње нема, па да узалуд сузним оком кроз прозоре стари бабо гледа: њега види крај кола жалостива, не слутећи да и њега истоветна туга мори, па завршује Миленко: да не иде колу зато, „Што и мени среће спрема, лако спрема; Већем тебе да потражим; Ал' у колу тзбе нема . . . тебе нема! . . ." Отац је једном повоо Милену са собом у Пегату, куда је он донде иослом на четири главна вагаара ишао. А што и да не би, кад је тада већ било лакгае, лађом ићи у Пешту а не као иекада колима па ио четрнаест дана путовати. То је било ваљда 1863. године а тада је „Преходница" у Текелијануму живо радила. У једну њезину седницу одведе „Брата" своју Милену. Њезиио младачко срце морало је прекипети при погледу на радену омладину и при цр-

тању сриске будућности код истрајног рада толиких младих снага, пуних жара, пуних мара за свој народ. Такав тренутак, такав призор од јачег је инструктивног утицаја, него многи наук, годинама леван. После седнице не брини се за познанства. А и како да не! Србенди ђаку је у оном страном свету и кукуљави старац Србин добро дошао а камо ли неће један угледан трговац Србин са онако млађаном и лепом ћерком, која је такође — Српкиња! И још те каква Српкиња, пред којом су странци своје редове растварали, да је пропусте у оном српском народном руву са њеним пратиоцима, новим јој знаицима и пријатељима — браћом по „Дугаану и Милогау", па да за њом опет склопе своје редове и прате је и ходом и гледом по улицама Пештанским. Ушавши у гостионицу, највећма се зближили са Миленом Иса Павловић и Гига Гершић. Као што међу омладином разнога пола не мозке друкче бити, настала је међусобна препирка не толико због разнога мњења, колико из препирке ради препирке, пецкања самог. Иса је нападао а Гига је, у колико то Милена није умела, „стручњачки" одбијао нападаје те је било смеја и шале а правницима и згоде, да на најинтереснији начин своју науку у пракси употребе. Поуздано, да се Милена са тешким срцем с Пештом растала. Године 1863. а 28. маја изненада и убрзо подлеже Милеиа крупним богињама; нестаде руже Миленкове, за којом је он овако јадовао: Имам, браћо, једну ружу, Једну лепу мирисанку, Па је гледам к'о зеницу Сваког дана на уранку. Ружу ми је ову дала Депша ружа, моја раиа Аој, ружо мирисанко, Што ме сећаш оних дана! Што ме сећаш њене душе, Што милошћу срца чара; Што ме сећаш њена жића, Што с' у гробу сад одмара. . . Што ме сећаш свега тога Сред данашњих грдних зала Ружо моја — јадованко, Та зар те је зато дала ? Ој, та за то, да ми горчаш Прошле сласти прошлих дана Хеј, жалосна успомено, Хеј, срећице закопана!... Потпис је датиран од 2. августа 1865. Доцније је ову песму Јенко сложио на ноте врло згодио.