Stražilovo

1787

1788

идех дротара на горама, ^УЧестог госта напшх села, Отац му је ропство словенско, Мати — беда Тренчина бела. Еј, кад дођеш доле, нама сврати, Наћи ће се посла, на ти дати, Платиће мати!

Д Р 0 Т А Р. (ОД ПОКОРНОГА.) К'о да га муке слабо тиште, Сав носи јад свој немо, мирно; Ко их зна, радо га прима, Јадом је немим многога дирн'о. Кј, кад дођеш доле, нама сврати, Да те, брате, нада лепша прати, Србин ће дати!

По

Јеси л га пит'о, је л ти прич'о 0 Њитри својој рањен соко V Речи му тихе, чело ведро, Ал сузе лије мутно око. Еј, кад дођеш доле, нама сврати, Да нас жељ'на слога браћу збрати, Љубав ће дати!

Ј. С. Ч.

VI гп-гаЛЛ/ОХ^ ЈМ\!\т

МИЛЕНА СТЕФАНОВИЋА,

,расно ли беше оно прво омладинско доба! Пуно чара, пуно миља, а нреко свега тога, пуно млађаног одушевљења и нлемепитог заноса, којим је био задахнут сваки представник онога доба. А таквих се представника множио број сваком годином и сваким даном, да, испунивпш сами собом оно доба, задахнуше и доба то оном надом и одушевљењем, којим су и сами нревирали. На не само да се чинио бескрајан низ омладинада, који на нозорницу тадашњег нашег јавног живота ступаху, већ се стадоше јављати и женски ликови. Укратко, пово време као да је стављало себи нове законе, којима се донде друштво није кретало. Пређе је требао један човешки век па да произведе сликарку Катарину Ивановићеву, један век па да створи песникињу Милицу Стојадиновићеву - Српкињу; а сада се стадоше један за другом рађати омладинке скоро без прекида. Ту Драга Дејановића, ту Марија Лебедева, овде Стефановићева, онде Ковачевићева . . . Не беше даље ништа нужно, до поздравити те „по Душану и Милошу сестре Српкиње" и оне се јављају: једна песмом, друга иредавањем, трећа свирком у гусле, четврта декламацијом, а све: српским сестринским поздравом, српском речи, сесстринском помоћу око растуривања књига, приређења забава у народном духу и руху. Један пупољак од таквих цветова из врта омладинскога живота била је и покојна Милена Стефановићева. Она је умрла у својој шеснаестој години, па већ то, што је у томе свом млађаном веку умела

задобити неувелу љубав сада такође иокојног иесника Јована Грчића, који се по њојзи и прозвао „Миленкот" и што је завредила, да јој над гробом у тужној песми проплаче и уреже јој спомен онет рано преминули Дамјан Павловић — показује, да би она била једна од првих међу омладинкама, да је прерана смрт у самоме развићу не покоси. У којтико сам могао дознати за развиће њезино, ја ћу га описати и описујући тај развитак уједно ћу осветлити постајање „сестара Српкиња" — омладинака; а то ће зар моћи нешто да занима данашње наше „госпођице Српкиње. " Милена се родила !). фебруара 1848. године у вредног Черевићког трговца Јована Стефановића, познатог под именом „Брате", а матере Драгиње, из честите Митровачке поридице Бакмаза. Отац је Миленин од оних старих српских трговаца, који су у својој младости сваку муку и незгоду окусили, кроз које се у оно доба морало проћи, те да се човек свога крова и своје радње докопа. Дуван или цигару није никад упознао, па и данас не појима, на што је све то људима. Вино је хтео за љубав покојне љубе своје да уведе у обичај, али му отуда позли, те одустаде за увек од намере. И отац и мати здрави и паметни, у раду вредни, истрајни и промишљени, у кући сложни а ван куће тако исто —е, то је све, што даје земљишта,за одгајање честитог иодмлатка. На такво је земљиште пала Милена, ту је однегована и таква је ето и била. Да су је родитељи нравоме срнству учили, то се разуме. 11осле свршене српске школе у Черевићу,