Stražilovo
1 / / >)
1Ј11 XX ЈХ1јЈС1«/1 \Ј 11 \Ј
1 I • 11
одломке. Али предавања из српског језика као и да не беше. Једино се врло живо опомињем своје српске граматике са дрвеним корицама. Али шта је могло бити узрок томе? Ми ондашњи ђаци бесмо већ сви од реда »јотисте«, и ревносни читачи »Данице«, »Јавора« и »Комарца«. Али сриски језик изучавасмо у школи но Нинковићевој »дебелојерској« граматици. — Каква противност! — Никакво дакле чудо, што нам се та студија није никако лепила ни за срце, ни за мозак. Нрема томе наша посета беше нам од велике користи. Наравно, онда ми још ништа не знађасмо о пријатељском одношају између Вука и сестре књижевпице па и целог дома нашег професора. Тек ми се од тада почесмо живо распитивати за дела нашег неумрлог старине. Тако нам од онда народне песме и приповетке беху наша најмилија лектира. .
И
ето, ја ово иаписах, па се чисто подмла-
дих. Заиста је ђачко доба сретно и пресретно.
Али кад се у том лепом добу доживе и овако мили часови, оида зрелом човеку то доба не излази пред очи тек као младићко сањалачко живовање. Оно нам се јавља као доба, које нас подсећа чак и на најзначајније моменте нашег народног живота.
Велики Вуче! Хоће ли твој узвишени дух хтети примити ово неколико редака од човека, који би пресретан био, да се ма из далека дотаћи може само ремена обуће твоје. Ето, цео је век већ прошао, како нам те Бог даде. И они, који ће да прославе други, трећи и даље векове твога појава, дичиће се тобом свакако. Али ми, који ти целивасмо вредцу десницу, као првосвештенику нашег књижевног препорода — ми смо од свију тих много сретнији. А то је једина заслуга нашег некадањег професора. Хвала му и драгој усиомепи његовој! Мита Нешковић.
С8Е НА ВРЕМЕ.
умбул-цвеће, беру ли те моме? „Беру, боме, и ките се мноме." Зумбул-цвеће, кад те мома тражи, Замириши па јој ово кажи: Као листак мириснога двећа, Онака је овог света срећа; Чаровна је, као мирис лепи, Чаровилом младу душу крепи, Дивотна је, шарена и бајна, Али кратка, брза, малотрајна, Јер набрзо као исто цвеће И срећа се у неврат окреће. Кад се мома закити тобоме, Ти се, цвете, не стиди пред њоме, Већ јој кажи, како мало траје Све, гато она за мило познаје;
Спомени јој, да, што једном прође, Никад више натраг јој не дође. Док мириса цвет пролетњи има, Само дотле за н. се свак отима; А кад свене, у прашину пада, Иста мома изгази га тада, Што у киту мало лре га вила И њиме се млада поносила. Брзо с' врти коло овог света А врло се ретко срећа срета. Ко је пази, може је имати, Ко пропусти, никад је не врати. Нек јој ово буде наук сада, Нека љуби, док је тако млада, Нек поклони срце драгом своме, Нека пође двору његовоме. Н. 15. Ђорић.
ШАРЕНА ЈУНИЦА,
СЛИКА ИЗ СЛ:ОВАЧКОГА НАРОДНОГА ЖИВОТА. НАПИСАО МАРТИН КУКУЧИН (БЕНЦУР). (Свршетак.) Сусед Трнка виче на вратима: — Куме, ево јунице, корисна била! Одите, вежите је! Нема кума, али ето Еве у три скока на капију. Прими јуницу и веже је, па јој да сена.
VIII. а Д У јутру јутро освануло, отворе се вратшице на Кртовој капији. Ева погледа на прозор и цикну од радости. Шта види ?