Stražilovo

Б р. 1.

ОТРАЖИЛОВО

бркоња, »него га ми задијевамо, што нам је мио . . . Ама не ћемо, ие ћемо овде!« . . . »Добро сте дошли!« викну сердар. »Ходите, браћо, и фала ви!« Сви се ижљубише с њим и с осталијема, пак посједаше. Сад их је било око четрдесет на гумну. Дуња и мајка јој Добрица и мали Иван гледају с врата кутњијех. Женске се начетале иза ограда Кнежевића пак вире. Гомилице дјеце прекидоше игре, да се нагледају људи. Гд.је је данас сердарево гумно, бјеше од старине племенско збориште, па отац Иванов, сердар Мићун, попдоча и огради опо мјесто, те такога гумна нема сада на далеко. Пошто се сви редом обредише, питајући се за здравље и за домаћу чељад и за даљу родбину, обрну се сердар к Латинчету. Тако га момчадија прозва, јер бјеше бијел у лицу, танак, њежан, — збиља као латинче. Цраво му име бјеше Рако Липовац, сирота, једипак у мајке, од добре куће, син чувена јунака Леке Липовца. Ои сио на позидак, ирема сердару. »А како си, Рако?« »Добро, богу фала!« рече он и порумење. »А задјевају ли те ова момчад, ја?« »По мало!« вели он и осмјехну се иреко воље. »Бога ми га немају рашта задјевати по данас!« рече један Кнежевић. »А што, за што по данас?« запиташе многи. »За то, што је јутрос пред црквом одметнуо каменом свијема без Кићуна!« »А је ли, ако бога знаш?« рече сердар радосно. »Јест, бога ми, јест!« повика их гомила. »А да ходи, да те загрлим!« И сердар га цјелива у чело. Он се усплахирио. Не зна, куда ће рукама, но таре усницу, и ако од брка ни спомена пема, а све стреца очима. Бјеше мио и па први ноглед.' Е, многијем млађијем Кнежевићима па и Липовцима би криво. »Треба виђети«, рече један, »јесмо ли се ми зазбиљ бацали, или тек онако, од шале.« »Тако је, тако!« потврдише многи. »Немојте сад шепртљити!« викну онај. »Било нас је ту тридесет сведока. Сваки се од вас напрезао, да му очи штркну, па одбаци, те одбаци — без што није Кићуну.« Наста ћутање. Сваки постарији помисли,

да би добро било пребацити говор на друго што, кад ли један Липовац поче: »Ама чуда од њега, сердаре! По вас божи дан хода по овоме розопеку. а знаш рашта? Да поцрни. А не може никако да иоцрни. Оп ти не каже, но се изговара овијем онијем, али ја лијепо знам, шта га наводи на то. Ми му се смијемо. Невјесте му завиде, што је онако госнодске коЈке. А но врх тога опет, сам се баца камена, скаче, трчи . . .« »Евала му за то!« прекиде сердар. »Момак јакако! Биће он, што му је и отац био. Крушка ће под крушку!« »Ако бог да!« прихватише њеки Липовци. Он се топијаше од радости. »А сад,« вели сердар, »да сквасимо пусто грло!« »Нећемо не, фала, не треба !« заграјаше сви. »Хоћемо богме . . . О-о-о, Дуња ! Донеси онај бардачић и оне гусле, чујеш!« Заћуташе. Цура донесе бардачић и купицу. Мали Иван узео у нарамак гусле. Она се постиђела и збунила, како ће међу толике људе да уђе, па хоће да дода ракију једном рођаку. Момци вичу: »Не ће нико, н'ак ти да служиш!« Сердар и он брекну: »Служи, ђевојко, бре!« Да је мало ослободе, узеше малога Ивана међу се, на га грле и запиткивају. Опа црвена као ружа, поче да обређује све по годинама и старјештву. Сваки наздравља сердару, а свакоме се отимљу очи иа пусту дјевојку. Кад дође ред на Латинче . . . ама то не ћете вјеровати . . . сви умукли, а он рече гласно, разговјетно: »Да бих се отровао, попио бих из те руке!« Сви се скаменише од чуда. Како да то рече нред оцем. и још ко то рече? Стидљиво Латинче! Шта му би? Бог ти га знао! Сигурио тако му излети ријеч. Он се не стављаше ни чему, но попи, и пружи купицу, али цура побјегла. Биче је сердар: »Брни се, Дуња!« А јок. Умаче у кућу. Латинче престрављено гледну око себе. »Као да ти бегенишеш нашу Дуњу?» запита га мрко онај рођак, њезин врсник. Њему би, као да га ко зашјепи ио образу, па ће и он жустро: »А као зашто је не бих бегенисао ја?« »За то, што би те могла за иас задјепути, па трчати уз ове главице, разумјеш?« »Би тебе а не мене, разумјеш ?« Побојаше се људи, да момчад не уљегне у