Stražilovo

18

ОТРАЖИЛОВО

Б р. 2.

И дај боже и у добри час што пре сретан почетак и сретнији дуговечан наставак и напредак! На бранику том ни на ум нам не нада, заподевати на ново рат за срнски језик и иравопис, пего нам је цигло жеља и намера: да се још за времена на пут стаје назатку језика нам народног у књизи, и у напредак око тога настојава, да се, што затреба и могбуде, без зла срца и замерке поправља и у свачем па боље окрене, као што то доликује и пристоји се књижевницима, људма од науке, којима ваља да је стало цигло до ствари — пе дирајући у лице и образ мушки. Јер, ио речи нашег мудрог Доситеја: језик вреди народу. колико привреди књизи и просвети народној; књига дакле хасни народу, кад је књижевници пишу разговетно, разумљиво језиком народним. Дај да видимо: је-ли то тако у нас у данашњој књизи нам, у књижевности нашој народној ? Ко се год. нонављамо, разбира у том, рећи ће да ниј е !.. У књижевника наших отима маха у раду им књижевном српски језик типа и кроја туђинског, што-но веле: српски језик варошански, помодарски, и самовоља у правопису нам сриском. У нас мисле: чим ко дорасте до пера писаћег и до књиге штампаће, доста му је: је-ли оразумео науком и знањем се приправио, па да одмах буде сиисатељ, књижевник! Мало ко у нас хаје и нашти се, најпре да научи, како ваља, језик свој народни: да изучи законе му сва четири дела грамативе, као што чине, по доброј срећи својој, књижевниди у других, већих и напреднијих од нас народа! Мало је њих бољих и бољих књижевника у нас, којих се не тиче ово, што ето тек наговестисмо Јест истина, што многи веле: језик је мислима љуска и одећа; ал с ума смећу у тај мах мудре оне речи у старих Латипа узор-књижевника: {'огша, (1а* е,88е гећ Свака тварка у васелени божјој има свој рођени тин и облик. Није довољно: умети што дивно смислити и срочити и мисли речма на свет изнети, него је прече и претежније: знати и умети мисли своје заодети речима разговетним, обликом и реченицом свог рођеног типа и кроја по закону. Ал може-ли то тако бити у нас?

Ми велимо : м о ж е ! Треба само хтети, с вољом и трудом око тога настојати и усталац после бити око бољег и бољег напретка. Ми имамо свог Мојсија и ученике му пророке: Даничића, Бошковића, Новаковића, Живановића и т. д. Узми, брале, граматику им којег хоћеш, седи и научи из те све. што нал.а и како треба; узми Вукове узор-зборнике српских народних несама и приповедака и нословица па читај и читај и ухасни се тим; узми Свето Писмо у дивном Вуковом и Даничићевом преводу над преводима, читај и прочитавај зарад наука и обавештења свог у језику ти српском народном — па ћеш се лако опростити и отрести ругобе језика српског варошанског, помодарског. Него, ми смо у том, жали-боже, сила налик па старе Израиљћаие. што се хвалиите и дичише, како имају свог Мојсија и пророке, а опамо им паук не слушаху. Ми имамо свога Вука и Даиичића и диван им наук језика нам народног, ал ми слабо за то хајемо, слабо се паштимо да тај наук примимо и по том књигу народу састављамо и на свет издајемо ! Пола столећа дуга века свог казива нам старина Вук књигом и иримером : како ваља српски писати, износећи нам, на дику пред светом, наше дивне умотворине народпе на видик и у тима нрекрасни, чист-овејани језик српски народни. Књижевпи посинак му и најбољи доселе ученик Даничић за три десетине година иребра и показа нам законе језика нам тог у горостасним књижевним делима својим, и остави у аманет нараштајима нотоњим за наук, да тим утреником напред пођу и језик уиапређују по том свом рођеном типу и кроју с колена на колено. И ми се тим ноносимо и дичимо пред толиком браћом пам свесловенском и пред светом просвећеним — ал се слабо вајдишемо. Рекосмо једном приликом, и са-д понављамо: преголеми књижевни труди Вука и Даничића, књижевна дела и наук језика нам народпог, јесу горостасне пирамиде наше мисирске сред худих колебица међ хрпама песка пустог! Ил зар није тако? Дајте који хоћете лист наш по струци, коју по туђински зовемо и ми »леном књижевношћу, забавном и поучном«, да узмемо на претрес, осим једног ил другог чланка у ком броју па ћете се с нами заједно уверити: какавје у листу том језик несрпски, било у иесми било у приповетци ил у чем другом нестиховном. Л