Stražilovo

СТРАЖИЛОВО

Раји заседе залога.ј. Устаде и оде за тгослом, а и ие довечера ... Ту исту приповетку приповедала су тога дапа и Миодраговићева деца на њиви, где је Круни руковедала, о великој уји за ужином... Због ље је Круна и оплакала вечерас. Осетила је, кога се тиче, тим пре, што деца рекоше, да су је чула од Скерлетовићеве деце, а ова од свога бате. Никад јој ни једна увреда није тако тешко пала, а доста их је осетила. Но док се осећала сама, била је слободпија. Од неко доба као да је изгубила срце, с којим је пред свакога без зазора смела изићи, да му се освети. И баш што је ко био према њој безобзирнији, и опа му је оштрије враћала итљиве за брашпо Била је охола,... то охолија, што самосгалнија. Сад је осетила, има иеко, према којем не би могла бити онака, као гато је, па прилику, према Јегаи Скерлетовићу. Зашто то ? Је ли јој жао, гато је истерала Рају из куће, за то, птто се он показао према њену детету као нико вигае? Шта је то, што је нагонило, да се од оио доба, како је Раја одвео своју Белку с телетом, осећа већма самораном, него тпто је била пре? . Шта јој поломи ону смелост, па пред мугакарце не сме сад да изилази онако одважно као пре; те сад тек осети, дајемушка страна јача страна, а женска тек да се превије око ње као слабија? Загато сад не осећа у себи спаге, да сама себе свети за онако гадни нападај Јеше Скерлетовића, него тражи то — од говедара Раје? Зашто баш од њега? Круна све то само осећа, а, додугае, не тражи узрока тому? Или не ће или не уме. Тек јој се чини, да је пеко време све имала, н сада то све изгубила. И чини јој се, да сада нема ни онолико, колико је пре имала. Колико се сиротнија и саморана осећала, толико више приоиула око свога детета. * Раји јога толико остало, да јутром спрам Крунине куће дува у свој рог, те зове краве на поље, и да ужива, кад помисли, како Крушшо дете отвори очи, па слугаа.

Круна му се или покаже или пе покаже. Али је увек скоро у то доба на прозору. те, ако јој дете спава, извирује иза ирикрајка, како се — краве скупљају . . . Један пут у јутру бант наслонио Раја рог на усне, па ће да духне, а испаде Круна: — Рајо ! . . . Раја спусти рог. Круна бледа, озбиљна Очи јој закрвавиле, па подбуле Око усана јој дрхће. Хтела би да каже нетпто, а у грлу јој се спречила реч као залогај опоре јабуке. Рају текну кроз срце. Не говори ништа, већ уђе у кућу. Круна се наслонила пред кућни зид, па гледи преда се. Не улази унутра. Мало за тим ето Раје на поље. — Видига, Круно, . . . Раја се загрцну. — Круно . . . овај . . . Кажем ја . . . Није бог сасвим заборавио сиротињу .. . Пружи јој своју незгранну окорелу руку, а она спусти у њу своју. — Ја идем на гробље, па ћу да спремим нагаем детету кућицу. Ја ћу да му спремим кућицу. Понда . . . С Рајина образа паде неколико капи врелих суза на Крунину руку. И ту се састадогае с Круниним сузама. — Ја ћу доћи . . . Оде Раја улицом, а Круна у собу, па се баци преко мртвога свога детета, да излије над њим своју тугу. Иде Раја од куће до куће, иа довикује домаћицама преко нлота: — Пугатајте краве ! — А који ти је враг, Рајо, те пе дувага у тај рог? — питају га домаћице. —- Покварио ми се од јутрос, — одговори Раја, на иде даље. За читав сахат изагала је сеоска чорда данас доцније на пагау него иначе . . .

* * * На бунару у авлији газда-Раје говедара сваки се час диже и клања високи ђерам, а гакрипи и цврчи соја под тегаком претегом. Дугачка итипка од дивл^е лозе све се превија у спажним рукама газда-Рајина дерана. А кабао за каблом пзлива се у дугачки валов, гато се нружио уз буиар.