Stražilovo

Б р . 4.

61

имала одмора. С дана у даи ступале су исте труие у борбу без икаква одмора, без икакве наде, да ће их ко сутра заменити,- те да ће доћи до жељеиог одмора. Друга је последица, што је дух у војске малаксао, јер је видила, да је усамљена, а да је био први и други позив, или само други ћозив, иа и да није ступао у борбу, но само да је стојао позади, трупе би сачувале биле дух, знајући да за својих леђих имају потпору, која би њима уливала велико иоверење, јер сам слушао, како се говорило: „А само да је ту други позив!" или: „Где је то други позив?" Поверење би им уливао с тога, што су војници сталног кадра и резервисте сматрали себе за младе и неуке, а други позив за извеџбан, јер је био у два рата. Да је тај други позив само долазио, као што споменух, у позадину, друкчије би ситуација стајала и врло је вероватио, да не би ни дошло до оних пораза, а и кад би дошло, било би трупа свежих из другог позива, које би са новом снагом долазиле у помоћ, а својим доласком охрабриле би све. Од толике важности био је други иозив. Не бих ни сам могао веровати, да нисам био очевидац. Други узрок несрећном исходу рата јесте, што труае нису биле као што треба снабдеване животним иотребама, а без тога војска малаксава и духом и телом. Гладан, жедан и го човек нема ни за што воље. То важи и за војника. Говори се, како су негда велики ђенерали и војсковође одушевљавали своје гладне војнике изгледом на пљачку, али сриски се војник није ни томе надао, прво с тога, што је знао, да у освојеним крајевима не ће готово ништа имати да опљачка, а друго, и да је имао да пљачка, било би му забрањено. Поред тога војнику треба давати, нарочито пре сваке борбе, извесну количину алкохолног пића. У мало раздраженом стању војник заборавља на своју личност и жуди за радом. Кад се томе дода још и свирка, која је апсолутно нужна у борби, онда је сигуран овај успех: да у таквој војсци о непоуздању и страху не може бити ни говора. Трећи узрок је лакомисленост и несмотреност старешина за време борбе. Неколико примера о томе навео сам вам, госпођо, у своме ЈХ. и X. писму. ЈГакомисленост наша нроистицала је из неког чудноватог прецењивања наше снаге. Себе смо сувише ценили, а омаловажавали смо непријатеља, који се спремао, да даде отпора отоманској царевини. Четврти узрок је, што није било довољно официра. Свака чета имала је по једног а тек гдекоја по два официра. У таквој војсци нема дисциплине. Један официр на 200 и више људи није ништа, јер један човек није у стању да буде свугде, а још кад

се узме, да и тај један падне, онда остаје трупа од 200 људи без вође, а таква трупа кадра је да поквари и остале. Ово нарочито важи за нашег војника, који одмах клоне духом, чим не види старешину, који треба да је непрестано уз њих, да им даје упутства и уздржава их од збрке и самовољних поступака. Подофицири немају у очима наших војника оног угледа, који је потребан, да би подофицир могао заменити официра. Ово важи нарочито за резервне подофицире. Угледа тога немају за то, што су они вазда с њима, те су војници научени, да их сматрају више као своје другове. Дружењем се ствара пријатељство и нека врста изједначења. Онај пак, кога они мање више сматрају да им је раван, не може имати безусловног угледа и поштовања, као официр, који је од њих свугде одељен, и кога они сматрају као нешто више и због те одељености у живљењу и опхођењу. Пети узрок је, што војници нису били као што ваља вачни новом оружју. То се поглавито видило у томе, што се у опште говорило, да пушке не ваљају, да пребацују и т. д. Но у ствари нушке нису биле криве, но су криве руке, које су пуцале, крива је неумешност. Нову пушку војник треба да познаје до најмањих ситница, а нарочито да зна њоме гађати по пропису и онда пребацивања не ће бити. И ако се знало, да су војници доста невешти новом оружју, ипак старешине за време саме борбе нису обраћале на то довољно пажње. После тога војницима се готово никад није говорило, шта је задатак борби, да би се знали управљати, и да би им постављени задатак слулшо за оријентовање, кад се за време борбе раштркају, и кад се начини читав дар-мар. Грешио бих, госпођо, кад бих рекао, да ниједан старешина није то чинио. Било их је, који су то и радили, али је таквих било мало. Као последица горе изложених узрока српског пораза наступио је у војсци касније још један узрок, а то је неиоуздање и страж. Гдегод има страха, ту има и деморализације код војске. Отуда они „прсташи" (војници, који сами себе ране), отуда непажња војника при пуцању и т. д. Из свега тога, што сам довде навео, излази ово: д« Србаја није у овој борби иодлегла за то, што у оиште није дорасла и „уједињеној Бугарској", него да смо нашем иоразу криви сами ми. Истина да и у непријатељској војсци није стојало баш бог зна како, али тек они су бар имали неку идеју пред очима т. ј. бранили су своје куће и свој праг, а после: било их је и витпе па броју. Ако игде, а оно се у нрошлом рату зацело