Stražilovo

Б р . 4.

СТРАЖИЛОВО

»Како?» узверено је пита он, а баш и у њему та мисао пониче. »Пије овде место за такав разговор. Ево смо код моје куће. Уђи унутра! Нмам красну мученицу!« И Акса уђе. Баба Тина скиде с полице тиквицу и пружи је Акси. »Напи се ! Неисказана је за стомак — нема је ни у вдадике!« Акса добро повуче. »Гуни још који пут — имам је још у бурету! Донела сам је чак из Варадина. Акса опет повуче. »Баш фајн ракија! Сваког ђавола ти нацуњаш.« »Него и кошта! Десетицу сам дала за буренце, а нема га шта видити! Знаш, ја волим, што је добро па нека је и скупо. Треба ми и за лекове а и за тако честите госте, па нека се нађе. — Та ти ништа не пијеш!« »Нека, нека, пио сам!« Ућутали су. Биди се. мучно им наставити прекинути разговор иа улици. Ниједно да почне. »Ама што ме ти оно сврати?« упитаће напослетку Акса; већ му досадило чекати, да баба започне, а и ракија му пође у главу. »Шта сам оно хтела рећи?<- бајаги домишља се лукава баба. »Да! — Али ти знаш, да ти ја добро желим па ти ваљда неће бити криво. Ако ти се не свиди, кажи, па ништа није ни било.« »Та но, но! Немај бриге ! Слободно кажи!« храбри је Акса. а њега самог хвата страх. »Ти си видио Јелку. — Тако те волим, кад пијеш, а пе чекаш, да те нудим! — Бела је као млеком наливена, здрава као дрен; руменија је од руже, а ватренија од жеравице укратко, девојка шта ми радиш!« »Е — ја је баш иисам узимао иа око, али биће тако. Па онда?« Баба стаде шапутати, и ако су њих двоје сами у соби: »Знаш, даћу јој да попије иа ће заспати као заклана. Ти ћеш чекати у другој соби, а ја ћу отићи у комшилук.« Акса се мучи, да погоди, шта баба мисли. »Дакле она ће тврдо сиавати. — После, око поноћи, можда и доцније можеш мирно отићи — иико те неће видити, јер тада сви снавају,« и смежурано лице баба-Тинино још више нагрди сатански осмех.

Акса дохвати тиквицу и искапи је. »Него ти знаш, да сам сирота, а у тебе доста новаца — даћеш ми једну педесетицу.« Акси сва крв у главу појури. »Зашто? Али управо шта ћеш ти? Мени се мозак врти — не разумем те.« „Нека, нека — проћи ће то! Него хајде у другу собу! Још мало па ће доћи Јелка. Наточићу ти ракије па ти неће бити дуго време.« Он је слушао као мало дете. Одвела га и изнела му ракије па се вратила. Страшно јој беше оно бледо мршаво лице. »Све иде, како ваља! Једва ће се једном и моја мржња заситити. Да, да! Мој покојни« — баба пусти две три сузе —• »и данас би живио, да није тог Дурута. То иико не зна, како ми ј е било, кад га несвесна кући донеше. Лечила сам га ал на несрећу не излечила трећи дап је умр'о. Само је једанпут себи дошао и казао ми, шта је било. Заклео ме је мајчиним млеком, да се Дуруту осветим. И без тога бих се ја осветила! Таман ми згодно дође она луда пијана! — И све ће лепо проћи, а нико пи помислити неће, шта би. — Аха! Ево моје овчице! Жао ми мало ње — али нема јој помоћи! Ни пре је баш нисам бегенисала, а сад ми је још мржа, игго ће бити Дурутова жена«. И она брже дохвати крчаг па извади неки прашак из недара и саспе га у воду. Јелка уђе. »Како је Перси?« пита је баба Тина, тако мирно, да је тешко и замислити, какве су јој се црне мисли до мало час по глави врзле. »Хвала богу! Помало и ради, само су остале грдне маснице.« »Проћи ће и то. — Него ја одох у комшилук, а ти лези, ие чекај ме, можда нећу ни доћи. Ево ти воде, кад ожедниш. — Да, мало не заборавих ! Ево ти нлатно ! Дала сам за њега осам форинти; имаш код мене још два.« Слагала јој баба, јер је за платно дала само шест, те јој тако закиде два форинта. Баба Тина оде. Јелка весела разгледа платно и у глави рачуна, хоће ли јој бити доста, да покроји све, што јој треба. Ожедпила је и дохвати крчаг; добро се напила. Узела је ђерђев на настави вести свомемладожењи кошуљу. Одједаред наде јој као неки мрак на очи.