Stražilovo

Бр. 4.

СТРАЖИЛОВО

Кад опусти кресту поврх црна кљуна Па грохотом ћукне, — зар моћ није туна? Када се надува, ка' бешика свака, Зар то вама није већ заслуга кака? Колко има тВца, која тако може? ћуран је једини у све силе Божје! Е зато су они и увек у моди, И зато су мили многојзи господи. . . Но и код госпођа они много вреде, И оне их свакад умиљато гледе, Јер су то „штуцери" од славуја бољи, А знаш (људи кажу): лутка лутку воли. . Ни славуј кад пева, ни голуб кад гуче, ћурани се увек лакше препоруче... Јер имају кресту ка' неки цесарци, Јер имају браду ка' париски јарци, Јер се нарогуше ка' царски жандари. А за такво штогод многа памет мари. .. Што се тиче мене, ја им не дам цене, Осим — кад их видим на ражњу печене; Па и тада волем ћурку много више. Јер је ћурка слађа (у „кохбуху" пише); И не само ћурка и гуска и патка, Већ и Ева свака Адаму је слатка ; Још не само слатка, већ од свега слађа, Особито кад је од Адама млађа, А Ева јест млађа увек од Адама, Јер — онај' од њега кашњеи саздана.

Еле с тога, кад сам пре неколко дана Купова' живину, — ја нисам ћурана, Већ узедох даму од тог славног соја А баш ми изгледа јаребичког кроја. Па је раним, гојим. Ал ви ваљда знате Да саможив нисам, од како ме знате. Те вас зато зовем пријатељи часни, На печену ћурку, на подварак масни. Петог дана после освојења Ниша Дођите мени-ка сасвим без бригиша, Без „декорација", „шарфе" и „палета" И без „деколтеа" и „бал-тоалета" ... У недељу прву од године нове Дођите ми, драги, у моје дворове. Моји двори нису по туђинској моди, У њима се своме, не туђину годи... Моји двори нису те судбине худе, Да морају звати и хрђаве људе... Моји двори мали, ал срца голема, У њих амбасадске надмености нема.. . Моји двори даљњи од сујете светске, Не познају љуте критике и сплетке.. . Моји двори смерни, — храм љубави чисте, А за љубав и ви од раскида нисте, Јер — и „Бог је љубав" вели свети Павле, Па — Бог нек вам даде и живот и здравље! Београд 1882. Браиичевац,

ново К 0 М Е Д II Ј А ОД МИЛУТИ1 ПГИЗОР ДРУГИ. (Соба Драгомирова, као у прном чину. Марта успрема собу.) Марта. Не знам, шта је овом моме Максиму? Од неко доба предругојачио се, прозлио, ностао други човек. По целу ноћ не може ока склопити. Ако га запитам: за бога, шта ти је, да ниси болестан ? он одмах: „а, подсмеваш ми се, је ли? Знам ја све, нисам ја луд!" Ако куда пођем, чујем, како замном виче: „куда ћеш, а? Тумараш ма где тако а не питаш: Максо, хоћу ли ти што затребати? Да немам штопосла?" Па пошто очита ту своју свакидашњу лекцију, онда заврши: „ Сад иди! Али упамти, да немаш посла са будалом, па се узми на ум." Заиста, биће зло, ако та његова болест и даље устраје а управо она је почела од оног њиховог збора. Кажем ја њему: Максо, не мешај се у политику, али он ни у уво. „Знам, ја шта радим!" Ето ти сад то ње-

ДОБА. т Т Р И Ч И Н А. 1 Ј ИЛИЈЋА. гово знање! Постао други човек ни налик на оног пређашњег. Па како чујем, ни они други нису боље прошли; газда-Николи, Филипу и Дујану умало нису изнели ствари из куће да продаду. Веле: тужио их господар Тривун за дугове. Да им се није нашао на невољи Станко Поноћ, бог зна шта би сад са њима било. Па и господин Драгомир изгледа ми да није при себи, све је то ударило некако у страну. Али мој Максим — дошло ми је да га одведем једног дана у манастир, да му свештају масла. (Врата се лагано отварају и у собу улази Максим.) Марта (уплашено). Ју, ево га! (намешта јастуке). Максим. Што си се пренеразила? Од чега се плашиш ? Марта. Чега се имам плашити? Намештам собу. Максим. Немој ти мене правити будалом! Друго