Stražilovo

Б Р. 5.

СТРАЖИЛОВО

77

двадесете ијш тридесете године, скривајући се код друге особе, која се родила и која је живила за тебе. Ах, зашто се ти треиутци не нретворе у векове, а ти векови не сагоре за тренутак на жртвенику жеље и љубави? Неки вас је глас зовнуо, зове вас. Ви сте услишани, ви сте уведени у свети храад. Особа, о којој сте сањали толико година коју сте назирали у облацима ваше маште и у шареној дузи ваших жеља, ту је, жива, топла, млада, стоји иред вама и смеши се на вас. И она је сањала, желила, чекала; ако је вернима потребан бог, то су и богу потребни обожаваоци, и ви сте особа, о којој је она сањала и коју је чекала. Сваки ваш поглед постаје миловање, свако ваше миловање жели ново хмиловање, а пол>упци таласају се по ваздуху и вас обавија круг ружиних круница. Жеље се претвориле у блаженство: два пролећа, два живота, две љубави чекају да се за тренут ока претворе у

сами рај, пун цвећа, миомира и насладе. Нека слободно дође смрт, доста сте живили, нека вас слободно море прогута, нека вас ватра сагоре, пека се слободно и земља раствори; чему ли се надати с оне стране бесконачности; шта ли још желити кад је ту све? Љубити и умрети? Али гле, између вас анђео или ђаво, дело или дужност, поставише усијани мач. Ви се љубите и љубићете се до последњег издаха, али се нећете додирнути. Нећете се помиловати, нећете се ни пољубити; ни сам дах неће спојити топлину ваших душа. Нестрпељиво моје перо пожурило је оно, што у природи наилази сасвим споро, више пута дугим низом непрекидних бура. Без борбе, без самртног напора, без Гетсиманске баште не наилази оно преображење, које претвара две жеље у једну преданост, две страсти у занос, два сунца у месечев сјај. Дан. А Живаљевић.

С?1

*(Ш>-—

ПРОСЛАБА ВУКА И ВИШЊИћА У БЕЧУ,

Небо је било чисто, плаво — право српско небо. Рујна „Зора" дивно је зарудила и показала сјајну сунчану светлост, два великана српска: Вука и Вишњића. Јучерашњег дана, кад је свако српско место по целом свету српском славило успомену на првог просветитеља српског, — св. Саву. славило победу светлости над мраком, победу науке и знања над незнањем, прославило је и српско акад. друштво „Зора" усред мора туђинског стогодишњицу рођења неумрлог Вука, кога нам Бранко онако дивно а кратко карактериса: „Ноћ нам дође са Бука једнога, Данак бели, браћо, са другога!" С том прославом спојена је била и прослава успомене на дичног Тиртеја српског Филипа Вишаића. Дивна је то била мисао, која је спојила прославу ова два славна човека, Вука и Вчшњића! Вишњић пева, Вук бележи. Вишњић путује од једног јуначког табора до другог и сипа живи огањ у већ онако лако запаљиве груди јуначких српских витезова; Вук иде од села до села и живо прибира народско благо, те га носи у општу ризницу народску, а побринуо се уједно, да свако може у том благу уживати. јер

„Во дни сомнђнш, во дни мнчосмнмх г б раздумш о СуДћбаХЂ моеи родинм, — мм одинт. мна, ноддержка и онора, о велик1и, могучхи, нравдивлш и свободнгји русскхи нзб1кђ! —" И. С. ТургеневЂ. га је заодео у српско народско рухо — у дивнрг српски језик. А кад велики руски ђеније, славни Тургењев, налази у данима сумње онакве утехе и заштите у свом језику, можемо се и ми без зазора тешити и поносити својим дивним народским језиком, који нам је Вук у свој његовој лепоти и чистоти показао. „Зора" је већ на једној од својих првих седница о. г. одушевљено прихватила предлог брата А. ЋуриИа, да се о св. Сави прослави са Вуком и Вишњић, па да се од чистог прихода дигне споменик на гробу Вишњићеву у селу Грку у Срему. И од то доба имали су готово сви чланови „Зоре" пуне руке посла, па зато се и није могло много времена зкртвовати кљижевном раду. Но њени су чланови ипак посећивали прославе осталих словенскпх друштава и тамо гајили осећаје братске љубави према свима Словенима. Тако је „Зора" била на свечаности св. Димитрија у браће Чеха, где је Живни говорио историјску беседу о словенској ћирилометодијској цркви. Затим је „Зора" била на Преширнову вечеру у браће Словенаца. Осим тога су Срби ђаци, јер као „Зора"